Nije dugo čekao. Čuo je vrisku pomahnitale omladine i spremno krenuo ka bini. Čvrstim korakom pošao je uz stepenice.
Klub je bio krcat. Smrad neopranih tinejdžera kvrgavih lobanja i čudnih frizura mešale su se sa dimom cigareta, smradom prolivenog piva i paklenim aromama iz obližnjeg toaleta. Iz mraka su se tek povremeno pomaljale blede ispijene face te napaćene i zaboravljene omladine obučene u dronjke i doslovno zavijene u crno.
Na bini je sve bilo spremno. Skoro sve. Buži je pokušavao da naštima svoju gitaru starim klještima. Zbog te jedne slomljene čivije, Karči ga je već na prvoj zajedničkoj probi Električnog Gej-zira častio novim nadimkom: Budži. Iza njega, Kuratista, brkati bubnjar čije je pravo ime bilo Helmut, nameštao je svoju jedinstvenu bas pedalu: Bila je montirana na parče armature koje je spajalo dve ogromne cigle.
– To je moj patent – govorio bi ponosno, cereći se. Ispod gustih plavih brkova tada bi se moglo primetiti da u gornjoj vilici ima manje zuba nego što mu nedostaje. Inače se nikada nije smejao.
– Jeb’o te patent, teško je k’o tuč, kupi normalnu pedalu za bas bubanj, nesrećniče – uglavnom bi bio odgovor drugara iz benda.
– E, ajd prekini da se smeješ, majmune, i lupaj. Jesi Kuratista ili nisi? – oštro bi ih prekinuo Karči koji je vrlo brzo postao glavni u bendu i insistirao na čeličnoj disciplini.
Nažalost, ako se izuzme prastara oprema, čelični su u bendu bili samo Budžijev veštački kuk i zubi basiste zbog kog je Helmut dobio nadimak. Uhvatili su ih u pauzi jedne od proba. Basista, koga su zbog oblika ćelave lobanje još od škole zvali Klompa, klečao je na zapišanom patosu WC-a i uživao dok ga je Helmut po licu šamarao svojom – mora se priznati, pozamašnom – palicom. Zbog Klompinih čeličnih zuba Helmut je insistirao na ovom tretmanu. Dok ih je Karči samo gledao, ukočen stojeći u vratima, Budži je samo procedio: „Vidi ove… e matori, pa ti ga rasturaš… Kuratista… svaka čast…“
– Konačno – pomislio je Karči – sve je spremno, biće odlično. Posle toliko proba sa ovim raspadima, konačno mogu da pevam javno. Sloboda! Pravda!
– No justice, no… – zaustio je da kaže izlazeći na binu, a onda je zapeo za kablove koje je Klompa nespretno postavio, zateturao se i pao ispred mikrofona.
– Aaaaaaa, bravooooo… – oduševljeno je urlala publika, dok su drugari iz benda vrištali od smeha.
Pokušao je da ustane. Nespretno je licem bio pao na DI-boks, ogromnu čeličnu kutiju koja mu je rasparala obraz ispod oka. Krv je kapljala po podu, ali je Karči znao da nema nazad. Ustao je, stao ispred mikrofona i počeo da viče:
– Nikada nas neće zaustaviti! Kad padnemo mi ustanemo! Kapitalizam ubija! Smrt fašistima! Večeras samo za vas: Električni Gej-zir!
Očekivao je da će Budži u tom trenutku zapaliti masu prvim akordima, ali se ništa nije čulo.
– Električni Gej-zir! – viknuo je još jednom dok je mu je krv i dalje liptila iz rane. Tišina.
– Uaaaa! – začulo se iz dna kluba. Onda još jednom sa šanka od neke klinke sa debelim naočarama i zelenom kosom.
Karči se okrenuo pogledom tražeći Budžija. Ovaj je konačno shvatio o čemu se radi, brzopleto odložio klješta i pritom iščupao kabl iz pojačala. Mikrofonija je zaparala tišinu.
A onda je sve išlo brzo. I počelo je kako su planirali. Dugo su spremali taj prvi nastup. Budži je krenuo da svira, a Klompa i Kuratista su se uključili. Bili su sjajni. Najbolja ritam sekcija koju je pank u toj dimenziji ikad doživeo.
Karčiju nije mnogo trebalo. Njegov piskavi glas ženke pacova odzvanjao je klubom, jasno se ističući:
– Ko je sad taj lik… jak je kao bik… Taj lik se sad pali… Ali mu je mali… Kreteeen… fašistaaaa… karaću ga jaaaaaaa….
Već prvi refren raspalio je strasti publike, pesma je bila pun pogodak. Ekipa najbliža bini zakuvala je šutku kakve odavno nije bilo u klubu, a bend je nastavio da ređa hitove.
Krvlju ulepljenog lica, Karči je skinuo znojavu majicu, bacio je u publiku koja je videvši njegovo mlohavo telo uzvratila urlicima smeha. Ipak, nije se dao zbuniti. Nastavio je sa pesmama „Pa šta ako nosim suknju“, „Čija baka riba laka?“, „Vadim karu kad vidim gitaru“, a blok je završio pesmom „Ljubav na prvu tuču“ koju je posvetio Budžiju i kojom je ovekovečio njihov prvi susret.
Bend je prašio punom parom, šutka ispred bine nije prestajala, pojačala su brujala, a Kuratista je plenio svojim bubnjarskim veštinama koliko i ogromnim brkovima. Karčijevom oduševljenju nije bilo kraja.
– Električni Gej-zir! Sviđa vam se, a? Pa onda platite upad, govna! – pokušao je da se našali.
Ipak, marva u klubu bila je ipak previše pijana, siromašna i besna da bi joj to bilo smešno. Jedan simpatični jednooki druškan, visok skoro dva metra povikao je u pravcu bine:
– Šta si rekao?! Nemoj sad da ti razbijem pičku…
Kako je to izgovorio, prva flaša poletela je u pravcu bine i pogodila Klompu u glavu. Druga je probila bas bubanj, a onda je počela tuča. Budži je bacio gitaru i zaleteo se na visokog. Njegov skok sa bine visoki je dočekao kako i dolikuje kafanskoj tuči i zadovoljno zabrundao: „Šta mi ljubiš koleno…“ Flašom piva je zatim zakucao Budžija u patos, ali samo da bi sekundu kasnije dobio Klompinom bas gitarom po leđima. Kao pokošen, prosuo se po podu, direktno ispred Budžija, ipak iskusnog fajtera, koji se, brzo se oporavivši, bacio na posao, šutirajući visokog cokulama, pritom vidno uživajući u njegovom bolu.
To ipak nije dugo trajalo. Klinka sa debelim naočarama i zelenom kosom spretno je Budžija pogodila barskom stolicom, a onda flašom Krenula da drobi Klompu po glavi. Videvši to, Kuratista je pritrčao i palicom je raspalio po faci. Debeli cvikeri odleteli su u mrak, a klinka je ništa ne videći jedno vreme mlatila u prazno dok je Klompa nije gurnuo u pravcu šanka. Prateći zakon gravitacije mlatila je ručicama pritom obarajući sve pred sobom. A onda se sa bine začuo poznati piskavi glas:
– Dostaaaaa! Dosta! Ovde smo da se zabavimo. I da se podsetimo da je naša pravedna borba za slobodu i prava… – odjednom, Karči je kao odsečen zanemeo, zureći u mrak ispred bine.
Mršteći se, pokušavao je da prepozna osobu u dnu kluba koja mu se polako približavala. Sredovečna gospođa čije je samo prisustvo već bilo iznenađenje, zastala je i pogledom fiksirala Karčija. Iako u polu-mraku, njen izraz lica i cela njena pojava odisali su prezirom. Onda se samo okrenula i zaputila ka izlazu iz kluba.
Karči je i dalje stajao polu-go na bini i držeći mikrofon ćutao. Samo da bi odjednom zacvileo:
– Mama? Mama, izvini, mamaaaaaa…“