Dimenzije su polja. Kao polja suncokreta koja se žute u zelenom prostranstvu vojvođanske ravnice koja se kupa u plavetnilu neba. Dimenzije su poslednja utočišta. Dimenzije su nivoi svesti, a za društvo to su stupnjevi ludila. L(j)udi su svi raspoređeni u sistemu dimenzija, samo što ga jedino oboleli od sindroma mentalne malaksalosti zaista spoznaju.
Ne zna se koliko dimenzija postoji. Jasno je da ih ima više. Još više je polu-stanja koje nazivamo malaksijama. Ono što je opšte poznato je da se u prvoj dimenziji nalaze svi ljudi. To je taj najniži nivo svesti koji je karakterističan za ovo što većina doživljava kao stvarnost. Tek po nastupu prvih simptoma postoji velika verovatnoća da će doći i do prelaska u sledeću dimenziju. Ipak, prelazak nije uopšte toliko jednostavan. Postoje, osim toga, dimenzije koje su nedostupne za smrtnike i o njima ne znamo ništa pouzdano, a u stvari nam je sve jasno. Bar nam to generacijama pokušavaju objasniti različiti mutni preduzetnici – trgovci dušama – koji od početaka čovečanstva stvaraju različite brendove religijskog. I do danas relativno dobro zarađuju, a da pritom nisu otkrili ništa novo o nedokučivom proizvodu koji prodaju.
U nekim od najudaljenijih dimenzija, dakle na najvišem stupnju svesti do kog smrtnik može dospeti, gde materijalni oblik postaje i proizvoljan, stanuju Marvin, Džo i … Baba. Ima tu još nekih likova, ali za njih samo znamo da postoje i ne znamo ništa više o njima.
Raspoređenost ostalih likova koje navodimo u ovom radu je uslovljena njihovim pokušajima da se vrate u prvobitno stanje prosečnosti, tj. da se oslobode interdimenzionalnog magnetizma.
Interdimenzionalni magnetizam
Interdimenzionalni magnetizam je prva prava karakteristika dimenzionog sistema. Reč je o sili kosmičkog intenziteta. Ta sila u stvari dovodi do širenja sindroma. Reč je naime o fenomenu međusobnog privlačenja obolelih. Jednom oboleo od sindroma, čovek počinje da upoznaje samo njemu slične, dakle takođe obolele. To mu postaju najbolji drugari ili najveći neprijatelji. To upoznavanje je slično fenomenu koji je obrađen u dokumentarnom filmu „Gorštak“ (Highlander), gde se besmrtni gorštaci međusobno „osećaju“. Ne moraju ni da se vide, ni da se čuju, oni jednostavno nekim nadčulom osećaju prisustvo sebi sličnog u istoj prostoriji. Paralela je očigledna. Razlika je ipak u tome što oboleli od sindroma prisustvo drugih obolelih osećaju samo podsvesno. Naravno, prelaskom u više dimenzije ovo čulo se potpuno razvija i čovek, ako tu uopšte još govorimo o čoveku, može da predvidi susret sa… Svojima.
Prelazak
Prelazak… Svako jednom dođe i do toga. Prvi prelazak je naj… čudniji. Obično se desi neprimetno, ali samo kod ljudi koji su… talentovani za sindrom. Kod onih bleđih, to je zaista teško. Oni slabiji, koji su pokušavali da izbegnu sindrom, najpre stradaju. Samo odjednom… puknu. Zato je najbolje… prepustiti se.
Prelazak iz prve ili opšte dimenzije, jedne velike čekaonice kosmičke železničke stanice u narednu, pa i dalje, dalje, sve do najviših dubina provalije.
Ali, koja je ovo provalija?…
Prelazak u narednu dimenziju, dakle naredni stupanj svesti prati teška fizička iscrpljenost, najčešće neka bolest. Što je ta bolest teža, dimenzija u koju se prelazi je dalja. Često je u pitanju upala pluća, boginje, ali dešava se da dođe i do pojave tuberkuloze, karcinoma ili čak i prestanka života kakvog ga mi poznajemo. U najvišim dimenzijama može doći i do konačne metamorfoze, tj. gubitka materijalnog oblika. Ipak, ovu promenu ne treba nikad zaustavljati. Neki pokušaji su doveli do teških posledica, a nisu uspeli da spreče Prelazak. (vidi dalja poglavlja)
Ono, što je glavna odlika je verbalni pokretač svesti na prelazak, a to je leksema, ali ne i semema: … „ajmo!“