Veče je mirisalo na uspeh. Odgurnuo je pekarku od sebe i ustao iz kreveta. Pekarka – tako je on u mislima nazivao – ili je i dalje spavala ili se vrlo dobro pravila da spava. Pošto joj nije znao ime, a nije ga ni previše zanimalo, odlučio je da je nazove samo – pekarka. Pritom punija žena u svojim pedesetim vrlo izvesno nije znala ništa da ispeče, ali je radila u pekari s druge strane ulice. Odavno je bio prestao da bira. Odavno je prestao i mnogo da razmišlja.
To veče pre nekoliko meseci ušao je u pekaru gladan kao vuk i ustanovivši da osim parčeta nečega što je nekoliko sati pre toga mogla biti neka pita nema ničega, osmehnuo se belom paperjastom sloju skrame na pecivu i umesto da nešto kupi, na salveti je zapisao broj svoje zgrade, broj stana i sprat. Značajno je pogledao prodavačicu, dugo zadržavajući pogled na njenim pozamašnim grudima, a onda joj preko pulta pružio salvetu, nasmejao se i namignuo joj.
– Želim vam ugodno veče. – rekao je dok je izlazio, znajući da će biti ugodno.
Zvuk zvona tek nekoliko minuta posle osam sati nije ga iznenadio, ali ga je zatekao u kupatilu gde je upravo ispuštao vanzemaljca u vc šolju koji ga je čvrsto držao kao sidro. Ipak, nekako se odvojio od užasa, na brzinu se sredio i uz širok osmeh otvorio vrata gospođi iz pekare koja je u zimskom kaputu delovala još impozantnije.
– Dobro veče, ja tebe znam… – rekao joj je.
– Da, dobro veče, ja… – pokušala je nešto da kaže pekarka.
– Da, tako je, sad znam! Čini mi se da te znam sa prvenstva 1987. godine. Ako se ne varam, bila si u olimpijskom kadru Istočne Nemačke kao bacačica kugle – nežno je uveo u stan skidajući joj stari grombi kaput.
– Ne, ovaj, ne, to nisam ja… – i daje je mucala pekarka.
– Ništa se ne brini, vidim i ja da je sve u redu, prošlo je dosta vremena, ali tvoje dve kugle su i dalje na svom mestu – rekao joj je, prstom prelazeći preko njenih grudi.
– Jao, što si ti šaljiv, hihi, ali… – usledio je još jedan pekarkin pokušaj razgovora.
– Ni ne znaš koliko… uvek kad treba i svuda gde treba. – odgovorio joj je vodeći je za ruku u spavaću sobu.
Poslednjih nekoliko meseci pekarka je uglavnom dolazila utorkom. Trebalo mu je malo vremena da joj objasni kako je dosta zauzet, ali je tek susret sa vozačicom autobusa jedne srede postavio stvari na svoje mesto. Pekarka je zvonila u najgorem mogućem trenutku. Iznenađen posetom, nespretno se uzvrpoljio na vc-šolji sa vozačicom autobusa u naručju i pritom izvalio cev od vodokotlića iz vc-šolje.
Vidno iznerviran ustao je i polugo otvorio vrata pekarki koja je njegovu pojavu pogrešno protumačila. S vrata se zaletela na njega i u zanosu strasti ga odgurala u spavaću sobu gde je prionula na posao. Skoro zaboravivši na vozačicu autobusa, kao oparen skočio je kada se iz kupatila čula vriska:
– Jao, šta je sad ovo… u k… – vrištala je vozačica autobusa koja je ništa ne sumnjajući pustila vodu nakon obavljene nužde. Mlaz iz cevi koja je slobodno visila iz vodokotlića dobro je istuširao i doslovno ohladio njihov odnos.
– Ko je to? – usplahireno je zadahtala pekarka.
– Ma ništa strašno, idem da vidim ko je. – vidno iznerviran je odgovorio ustajući i polako se odgegao ka kupatilu.
– Opet dovodiš neke tvoje drolje… – brzo je shvatala vozačica autobusa.
– Molim te da paziš na ton. – rekao joj je dobronamerno.
– Kako te nije sramota… – zaustila je nešto da mu kaže, ali je njemu već svega bilo dosta.
– Slušaj me dobro šta ću ti sada reći, a to je samo jedna stvar koja dobro opisuje tvoju situaciju: vozi.
Nemo ga je gledala nesposobna da se ljuti na njega. U tom trenutku iza njega se pojavila pekarka koja je takođe shvatila:
– U redu, ostajemo na utorku. – rekla je oblačeći grombi kaput.
– Dobro je, sve je dobro kad se dobro svrši. – smejuljio se gledajući čas u jednu, čas u drugu.
– Moje ime je sreda – ne bez sarkazma rekla joj je vozačica autobusa, pružajući joj ruku – ako hoćeš, mogu da te povezem nekuda, uskoro mi počinje smena.
– Bolje da se ne rukujemo – s gađenjem joj je odgovorila pekarka – ali dobro, može, kuda voziš.
– Bilo kuda, samo što dalje od ovoga. – prkosno i glasom punim mržnje odgovorila je vozačica autobusa dok su izlazile.
Od te večeri, obe žene, kao i nekoliko drugih, redovno su svraćale kod njega, ali se dobro znao red. Njihov red. Problema nije bilo. Sve žene imale su između 40 i 55 godina i bile razvedene. Nakon sportskog dela večeri puštao ih je da mu objašnjavaju kako su njihovi bivši muževi zapravo najveća stoka koja je ikada hodala planetom. Tada bi se kod njega palio auto-pilot i dok bi one čavrljale o alimentacijama, sudskim sporovima i drugim veselim temama, on je u glavi prelazio preko zamišljenih partitura iz najstarije marvinofonijske zbirke.
Veče je dakle mirisalo na uspeh. Znao je da će se desiti nešto posebno. Pitao se jedino da li da pekarku treba da probudi i zamoli da ode kući ili da je ostavi da spava. Rešio je da ne gubi vreme, uzeo jaknu i izašao iz stana.
Do podruma je stigao brzo, brže nego što je mislio. Vezao je bicikl u poslednjem od četiri zadnja dvorišta stare zgrade, otvorio vrata i sišao niz uske i strme stepenice.
U ulaznoj prostoriji, na 100 godina starom kauču već su sedeli stari poznanici – Hendža Hladni, Ćelavi Cvikeraš, Suvi Cvikeraš, a na stolicama preko puta klatio se Stari Turke, džeparoška legenda svog kraja. Pored njega, Zli Čeda pokušavao je da na ogromnom niskom stolu napravi reda obarajući flaše od piva, a sve tražeći duvan koji mu se tu negde prosuo. Pronašao je neke mrvice i krenuo da mota pljugu.
Pozdravio je prisutne, uzeo pivo marke „Pilsator“ iz gajbe pored stola i ušao u prostoriju za probe – tako su bar zvali rupu sa instrumentima čiji su zidovi bili obloženi tepisima iz obližnje kafane. Tepihe je pokupio David, bubnjar i upravnik ove ustanove, već 20 godina nezaposleni tip koji je vreme provodio zalivajući biljke u svom stanu koji je izgledao kao prašuma iz doba u kom su dinosaurusi vladali planetom. S prozora je ugledao gomilu policijskih vozila pod rotacijom kako užurbano izvode neke ljude iz kafane. Kada su se posle nekoliko sati svi razišli, mirno je izašao iz stana i noseći svoj alat prešao ulicu i obio vrata stare kafane. Znajući da je samo pitanje vremena kada će neko tamo stradati, što bi automatski značilo prekid ugovora o korišćenju prostorija i zatvaranje kafane, požurio je da pokupi bar neki suvenir. Te večeri je u podrum preneo ne samo stari kauč, već i vešto isečene tepihe iz kafane kojima je obložio prostoriju za probe. Jasno je da nije imao vremena da sa tepiha ukloni povraćku i krv, pa su se trofejne fleke sada smešile sa zidova.
Prostoriju za probe osvetljavale su samo trake s lampicama koje je David „nabavio“ na nekoj novogodišnjoj žurci krajem osamdesetih godina i koje su prostoru davale jednu izuzetno intimnu atmosferu. I sam miris prostorije imao je nešto intimno – soba je užasno smrdela na intimne delove.
Ušao je u prostoriju, otpio gutljaj mlakog „Pilsatora“ i klimnuo glavom Davidu koji je polu-go sedeo za bubnjevima i blenuo u jednu tačku na zidu.
– Da krenemo? – upitao ga je.
– Čekaj! – trgao se David.
– Šta da čekam?
– Zmaj mora da siđe.
– Koji zmaj?
– Ovaj zmaj – rekao je David ustajući.
Preko celih leđa imao je istetoviranog zmaja čiji se dug rep završavao na Davidovom stomaku, dok je plamen koji je zmaj bljuvao pokrivao celo rame i dobar deo grudi.
– Dobra fora. – rekao je, sedajući za stare klavijature iz Istočne Nemačke, paleći pojačalo.
– Zmaj je spreman. – uspeo je da izgovori David pre nego što je krenuo da rastura bubnjeve neverovatno kompleksnim ritmom.
Čim su čuli svirku, u prostoriju su jedan za drugim ušli i ostali, uzeli instrumente i počeli da sviraju. Suvi Cvikeraš klao je bas gitaru kao da mu je to poslednja svirka, Ćelavi Cvikeraš pržio je gitaru kao i Hendža Hladni, dok je Stari Turke udarao u daire i cvilio u mikrofon. Mešavina panka, fanka i orijentalne muzike parala je uši, ali je grejala srca muzičara stvarajući jednu potpuno novu, pre svega nadrealnu atmosferu. Znali su da su duboko zagazili u duboki mulj marvinofonije i da je prelazak u neku drugu dimenziju blizu.
Svirali su satima, a onda je Hendža Hladni odložio gitaru i rekao:
– Momci, pauza.
Vreme i jeste bilo za novu turu piva. Osim toga, trebalo je videti koga je muzika te večeri privukla. Podrum je bio mesto prelaska i bilo je jasno da će se u prostoriji ispred sobe za svirku zateći gomila obolelih koji su bili spremni. Ili nisu.
Te večeri nije bilo mnogo posetilaca, ali bili su oni pravi. Bila je tu Žena s Koferom koja je stalno dolazila noseći kofer za alt saksofon, ali koji nikada nije otvarala, pa je svima bilo jasno da je kofer prazan, a da ona zapravo ni ne zna da svira, te dolazi tamo samo zbog društva. Konačno, bio je tamo i Veteran, dugokosi roker bez nogu u kolicima za koga niko ne zna kako svaki put uspeva da se u kolicima spusti niz uske stepenice. Uglavnom je samo ćutao, pio pivo i prljavim rukavom košulje glancao stari bedž na svom kožnom prsluku.
Videvši ga, Veteran je ovoga puta progovorio:
– Ja tebe znam.
– Matori, to je moj fazon, ali u redu, slušam te pažljivo.
– I treba. Jer ti si taj.
– Nisam siguran da razumem.
– Ti si Frank, zar ne?
– Tako je, kako znaš?
– Večeras znam sve.
– Molim?
– Čuo sam te kako kinjiš orgulje, to je jasan znak. Jasno je: to ćeš biti ti.
– I dalje ne znam šta si pušio, stari.
– Ćuti i slušaj, jer posle ove večeri neću se više sećati šta sam rekao, a šta nisam, a šta sam morao da ti kažem.
– Dobro, slušam.
– Ti si Frank koga će za 14 godina, 3 meseca i 2 dana u pesmi na jednom drugom mestu opevati tipovi koji su pre, a u stvari posle tebe prešli u jednu drugu dimenziju.
– Buncaš matori, buncaš, ti to ne možeš znati.
– Tako mi motoraške brade i čizama od aligatorove kože koje sam izgubio kad i noge prilikom poslednjeg prelaska u ovu dimenziju, istina je sve što ti govorim.
– Ajde dobro, je l to sve?
– Ne, ima još.
– Da?
– Još ranije, a u stvari mnogo kasnije, ti ćeš i sam otvoriti kafanu. Zvaće se „Na kraju svemira“.
– Nisam imao takve planove, ja radim u računovodstvu jedne klanice.
– To će se promeniti… kad budeš upoznao prave ljude. Tvoj pomoćnik zvaće se Kapetan, a to ime će dobiti posle jedne partije loruma sa dvojicom simpatičnih tipova. Njihova imena su…
U tom trenutku, Veteran se uhvatio za glavu, počeo nekontrolisano da se trese i ućutao. Onda se samo nasmejao, uzeo gutljaj piva i kao i obično iscerio se prisutnima nazdravljajući u znak prijateljstva.
– Matori, ovo je ozbiljno, – reče David – moj zmaj je impresioniran i slaže se sa svime što je Veteran rekao.
– Spejs Frank, bićeš Spejs Frank – začuo se još jednom čudno promenjeni glas Veterana.
Kada su se svi prisutni okrenuli iznenađeno su shvatili da je stari roker nestao. Na mestu gde je sedeo u kolicima dve muve izvodile su svoj poslednji ples u paučini čekajući otrovnog pauka koji im se polako približavao.