Stajao je već dobrih 30 minuta. Red pred kasom jedva se pomerao. Pogledom je fiksirao zgodnu kasirku koja mu se osmehivala dok je skoro nemarno brojala pare, delila kusur i račune gomili nesnosnih turista. Svi su izgledali praktično isto. Roditelji i njihova razmažena derišta, ramena crvenih od sunca, uglavnom istetoviranih listova i leđa.
– To je to, pomislio je, jebeni proletarijat 21. veka. Nikad neću razumeti potrebu za tetovažama.
Smrad znoja, kreme za sunce i jevtinih parfema bio je nesnosan. Klipan od nekih osam ili devet godina upinjao se da dohvati neku glupu čokoladu. Nije uspeo. Ali je zato uspeo da obori sve ostalo iz regala. Uz ozbiljan tresak po podu se prosuo kako klinac tako i gomila nekih kesica s bombonama, čokoladica i ostalih šećernih narkotika za maloletne.
Klinac je naravno odmah počeo da vrišti, njegova majka nemušto je pokušavala da ga smiri, a kasirka, jedina koja je u tom supermarketu uopšte nešto i radila, zatvorila je kasu i došla da pomogne.
Dok se saginjala namignula mu je, jasno mu stavljajući do znanja kome je demonstracija njenih oblina namenjena. Nije se bunio, ali je bio previše mator da bi ga to zbunilo.
– Da li vam treba pomoć? – upitao je dok se i sam saginjao skupljajući bombone.
– Jao, jako ste ljubazni, reče kasirka, neka, sad ću ja to.
– Nema problema, rado ću vam pomoći, šta god vam treba, tu sam.
– Hihi, baš ste zlatni, reče mu dok je vraćala poslednje slatkiše u rafove.
– Ni ne znaš koliko, pomislio je, ali joj je uzvratio samo širokim osmehom.
Kasirka mu je uzvratila istom merom i brzo se vratila na kasu. U međuvremenu, njena starija koleginica završila je pauzu i svoju lepinju sa čvarcima, obrisala ruke o kecelju i krenula da otprema klijente za drugom kasom.
Konačno je došao na red. Nekoliko flaša vode, kafa i kilo jabuka, zbog toga je čekao više od pola sata.
– Pa je li to sve? – skoro razočarano upitala ga je kasirka.
– Nije, daćete mi još jedne žvake, reče uz osmeh.
– Dobro, još nešto?
– Da, deset kondoma.
– Molim?
– Da, vrlo rado.
– Ne razumem, šta vrlo rado?
– Dobro, da ne dužimo, ljudi čekaju, šta ti misliš, koliko nam treba? – reče on polako vadeći novčanik, ne skidajući šeretski osmeh s lica.
– Hihi, pa molim vas, ne znam šta…
– Nemoj sad tako, ipak se mi znamo…
– Kako…?
– Znamo se više od pola sata samo iz ovog reda, zar treba da pominjem prethodne kupovine? Uostalom, i radili smo zajedno, zar ne?
– Ja, ovaj… pa dobro, ali…
– U redu je, ovaj put ja plaćam.
Kasirka je polako počela da vrti glavom, potpuno gubeći kontrolu nad situacijom. Odjednom se trgla, izvadila kondome, otkucala ih i samo tiho rekla:
– 45,20.
– U redu, ali imam samo 50.
– U redu je, imam ja da vratim.
– Naravno, vidimo se kasnije, reče, uz pare joj pružajući cedulju s adresom.
– Da, ovaj, ne razumem…
– Ako se ne varam, radnja se zatvara u osam. U pola devet onda.
– Ali ja…
Ostavio je kasirku potpuno izgubljenu, prepuštenu na milost i nemilost smrdljivim turistima. A zapravo je i sam bio izgubljen.
– Šta ja to radim? – pomislio je – čemu sve to?
Davno je prešao u zonu koju od nevolje zovu najboljim godinama. Prešao je igricu već toliko puta da je počeo da zaboravlja zbog čega je uopšte i igra.
– Da zaista, čemu sve to?
Rešio je da ostatak poslepodneva provede razmišljajući o svemu.
– Mogao bih otići do plaže i otplivati malo, pomislio je, sigurno će mi to odagnati ružne misli.
Došao je na plažu. Bila je krcata istim onim turistima iz supermarketa. Jedino je gužva bila veća, smrad jači, a galama nesnosna.
Mala deca vrištala su trčeći po plaži. Jedan dečak držao se za glavu iz koje je liptila krv u slapovima, izgleda da se okliznuo dok se penjao na stenu da bi skočio u vodu.
Jedan zadrigli ćelavko sa ogromnom tetovažom na leđima, vidno pijan, limenkom je gađao sina u plićaku koji mu je uzvraćao gađajući ga povećim kamenjem.
Tri starice ležale su bez gornjeg dela kupaćeg na peškirima punim peska sunčajući grudi koje su visile sa strane kao stare krpe dok su ih muve obletale.
Dve simpatične devojke kikotale su se u hladu gledajući neke momke kako se loptom dodaju u vodi.
– Kakav užas, primetio je za sebe, znao sam da nije trebalo da dođem ovamo u sred sezone, ali šta da se radi, drugi termin za godišnji odmor nisam mogao dobiti. Ništa, što pre isplivam, pre ću se otarasiti govana.
Krenuo je da se probija kroz plićak, izbegavajući lopte, decu-gnjurce, starije žene koje su pišale u plićaku i pijane bildere iz kojekakvih predgrađa provincijskih varoši koji su konačno videli more i odlučili da u cilju što boljeg provoda utrostruče promet lokalnih pivara.
Konačno se probio i zaplivao. Galama je i dalje bila zaglušujuća, ali se svakim zamahom sve više udaljavao, pa je i galama bivala sve manja. Plivao je ne osvrćući se sve dok nije zavladala potpuna tišina. Ispred sebe video je samo otvoreno more, a onda se okrenuo prema plaži. U smeru iz kog je doplivao video je takođe samo pučinu, ni traga od plaže.
– Ne, to nije moguće, pomislio je, plivao sam tek nekih 15 minuta, gde je nestala plaža i oni govnari?
Počeo je da se okreće tražeći kopno, ali sa svih strana bio je okružen nepreglednom pučinom.
– Hmmm, dobro, razmišljao je, možda je sad ipak vreme da se polako vratim.
Iako je bio solidan plivač, znao je da toliko daleko od kopna jedva da će imati snage da se vrati. Zaplivao je u smeru iz kog je bio siguran da je došao. Plivao je i plivao, ali se obrisi bilo kakvog kopna nisu nazirali. Iako mu je tišina prijala, ubrzo je shvatio da je potpuno sam. Ako bi se tu udavio, niko nikad ne bi za to ni saznao.
– S druge strane, sam je sebe zasmejavao, nije da ću baš nekom mnogo nedostajati. Na poslu će pre ili kasnije pronaći neku zamenu, deca su odrasla, ionako se javljaju samo kad im nešto zatreba, ono malo prijatelja jedva preživljava i ima svojih briga…
Nastavio je da pliva. Da bi se malo odmorio okrenuo se na leđa i pustio da ga more nosi. Sunce je peklo kao da je bilo podne, a ne kasno popodne.
– Da, to je zaista čudno, toliko sam dugo u vodi da bi uveliko trebalo da padne mrak, pomislio se i prvi put se setio da pogleda na svoj sat koji nikada nije skidao.
– Sedam i dva?, dobro je, bar sat još radi, a i moj osećaj za vreme, primetio je zadovoljno, ali ipak, nešto je čudno, sunce je previše visoko za ovo doba dana. Nema veze, idemo, napred, u stvari, nazad, glasno se nasmejao.
Kao i obično, tokom celog svog života, na probleme je reagovao tako što bi se još više trudio, još vrednije radio, još i još, i još… i još… Tako je i sada nastavio da pliva još brže ne bi li se što pre vratio. U jednom trenutku pomislio je da na horizontu vidi kopno, ali bio je to samo odsjaj talasa.
– Pa dobro, majku mu, nije valjda da sam plivao u drugom smeru, pomislio je i još jednom se osvrnuo oko sebe. More je bilo svuda. Kao da se nije pomerio ni za milimetar.
– Ovo ne valja, sad mu je već bilo jasno da je njegovo plivanje unapred u stvari jednako plivanju unazad, da kuda god krenuo neće nikuda stići.
– Dobro, izgledi da se moja priča ovde završava su sve veći, ali još nisam gotov, razmišljao je sad već naglas, kopna mora biti negde, nisam gliser da za par minuta stignem do otvorenog mora.
Onda je ponovo pogledao na sat. Bilo je tačno sedam i dva.
– E mašala, sad je i sat stao, verovatno je baterija otišla. Ništa, bar mi nije vrućina, voda prijatno rashlađuje, a i nisam baš toliko umoran.
Kako je to pomislio tako mu se smračilo pred očima.
Trgao se kao da se probudio iz ružnog sna. Vrućina je bila nesnosna. Pod sobom je osetio pesak i shvatio da leži na stomaku. Pokušao je da se okrene, ali se već pri prvom pokretu opekao o vruć pesak pored sebe.
– Šta je sad ovo, pokušavao je dođe sebi, izgleda da sam se onesvestio, ali me je more srećom izbacilo na plažu.
Sunce je pržilo još jače nego dok je plivao na otvorenom moru, osećao je da mu je užasno vruće i da je žedan. Uspeo je da se pridigne i osvrnuo se oko sebe.
– Ali gde je more? I gde su ljudi? Gde se uopšte nalazim?
Gde god bi se okrenuo video je samo pesak. Sitan, fin pesak.
– Kakvo je sad ovo sranje, pomislio je, gde se nalazim?
Pogledao je na sat, pokazivao je i dalje sedam i dva.
– A da, ne radi, setio se. Nema veze, ionako mi to ništa ne vredi.
Pokušavao je, zaslepljen suncem, da razazna bilo šta na horizontu što je ličilo na naselje ili bar hladovinu, ali svuda je video samo istu sliku – nepreglednu pustinju.
– Nema druge nego doneti neku odluku, moram nekuda krenuti, stajanje u mestu nije rešenje, pomislio je i odlučio da krene u jednom pravcu koji mu je delovao kao najmanje loš.
– Levo, nego šta, idemo samo levo, reče naglas, i poče da korača po vrućem pesku.
– E jebem ti pesak, ovo neće ići lako, primetio je i počeo da pre svakog koraka nogom razmešta pesak levo desno pre nego što bi napravio korak.
U jednom trenutku, međutim, rešio je da zanemari bol i nastavio da korača sve brže ne bi li što pre stigao nekuda.
– Dobro, dosta je bilo zajebancije, idemo, napred, pomislio je i ubrzao korak. Nakon nekoliko metara shvatio je da već skoro trči po pesku, te ja zastao. Osvrnuo se oko sebe i shvatio da je njegovo hodanje odnosno trčkaranje unapred u stvari jednako trčkaranju unazad, da kuda god krenuo neće nikuda stići.
Pustinja je bila svuda. Sunce je pržilo svom silinom kao da je bilo podne. Bio je potpuno sam.
– Dobro, ako ništa drugo, bar je konačno… tišina.
Kao što je i predvideo, kasirka je bila tačna. Zvonila je na vrata njegovog apartmana tačno u 20.30 h. Nikakve reakcije nije bilo. Zvonila je još nešto duže, a zatim je pokucala, sumnjajući da zvono ne radi. Prvo nešto uzdržanije, a onda jače. Niko se nije javljao.
– Izgleda da nema nikoga, ali zašto onda gori svetlo i čuje se muzika? – pomislila je – ali dobro, uostalom, šta me se to tiče, sve je ovo ionako loša ideja, mada, moram priznati, tip jeste šarmantan…
Okrenula se i otišla.
Sledećeg jutra, došla je u radnju nešto ranije i krenula da raspakuje tek pristiglu robu. Otvarajući svežanj lokalnih dnevnih novina pogledom je uhvatila mali naslov pri dnu naslovne strane:
Opekotine od sunca i osmeh na licu – sobarica u klimatizovanom apartmanu otkrila telo sredovečnog muškarca. Više na str. 8.