Teorija govana
Terija govana je jedna od egzistencijalnih teorija sadašnjosti. Ona govori o psihičkom stanju, o postojanju bića, ali obuhvata i neke druge aspekte. Jedan od čestih opisa (trenutnog) stanja ljudi obolelih od sindroma mentalne malaksalosti je vezan za sliku vreće govana. Oboleli svoje stanje izražava jednostavnom rečenicom: „Osećam se kao vreća govana!“.
Zašto je to tako? Ovo retoričko pitanje je u stvari samo drugačije formulisano jedno od najstarijih filozofskih pitanja: šta je počelo svih stvari? Često se može čuti, svuda oko nas, kako je kultura, nacija… celokupno društvo na rubu egzistencije. A u široki pojam društva spadaju čak i oboleli, tj. mi. Dakle, mi smo na rubu egzistencije. Put ka istini i još jednom u nizu važnih naučnih saznanja (čiji će značaj umeti da procene samo generacije koje su iza nas) vodi nas do zaključka: tu konstataciju – „Ja sam na rubu egzistencije…“ – kaže i govno pre nego što ispadne kroz anus. Zbog toga je ta slika vreće govana kod obolelih od sindroma toliko intenzivna i stvara se podsvesno.
Ipak, postoji jedan problem, ono što bi zlobnici zamerili, a to je sledeće: da li je govno, kada se nalazi na rubu egzistencije, dakle pre nego što ispadne kroz anus, u stvari govno ili još uvek samo sadržaj creva? Sadržaj creva tek kada padne sa ruba… egzistencije postaje uistinu govno. Paralela sa obolelima je očigledna – tek kada se uoče teško uočljivi simptomi, poput pojedinačnih, ničim izazvanih napada lucidnosti, a odmah zatim napadima teške depresije kod koje i najgori samoubica mora da zaplače, možemo konstatovati da je oboleli zaista oboleo, te se pridružuje veseloj družini tužnih aktera, koji se pasivno bore za aktivan, zdravo bolestan humor…
Teorija o neuništivosti
Teorija koja tvrdi da su svi oboleli od sindroma mentalne malaksalosti neuništivi, zasniva se na činjenici da je sindrom neizlečiva bolest (pod uslovom da ga možemo podvesti pod bolest!) Posle nebrojeno mnogo pokušaja društva da uništi obolele, oni su zaista postali neuništivi… da, neuništivi, ali zato što je sve već toliko uništeno da nema više šta da se uništi. Kao što pepeo ne može da se zapali, ni obolele koje je život uništio skoro ništa više ne može uništiti.
Teorija jedne ruke
Iako je ova teorija jedna od nedovršenih, ali svakako savršeno verifikovanih teorija, na nju ne vredi trošiti mnogo reči. Teorija ruke svakako je jedna od najstarijih teorija nastalih u sistemu dimenzija. Reč je o večitom paradoksu kao što je onaj sa kokoškom i jajetom. Teorija polazi od klasičnog pitanja: da li osoba koja ima jednu ruku zapravo ima jednu ruku ili nema jednu ruku. Ako odbacimo pretpostavke o postojanju bića sa više od dve ruke i uzmemo u obzir kreature nastale nakon prirodnih nepogoda poput uništavanja nuklearnih reaktora, odgovor je višedimenzionalan, posebno kada se ukrsti sa premisama kvantne fizike. Stoga vredi samo pohvaliti mukotrpne vekovne napore autora Traktata koji se iz dana u dan hvataju u koštac sa ovim problemom. U neku ruku – ali koju? – autori se postepeno približavaju rešenju, ali ruku na srce – ali koju? – malo je verovatno da će do njega ikada stići.
U jednom od najranijih istorijskih dokumenata koje je izvesni Kapetan pronašao u podrumu svog šefa, izvesnog Franka, a koji je nauka naknadno zabeležila kao Zapise jednorukih hetitskih šamana, jasno se mogu prepoznati fundamenti rasprave koja je vekovima vođena i sigurno nikada neće potpuno biti okončana. Vredi istaći ključne delove tog teksta koje ovde prenosimo na osnovu poznatog Myshkä-inog prevoda sa hetitskog:
„Tako se postavlja dilema da li čovek koji nema jednu ruku, u stvari ima jednu ili nema jednu ruku. Ali nije u pitanju bilo koji čovek… U pitanju je, svakako „on“… Jedino jedna žena zna ko je to. Možda još samo K. i ŠTŽ… I kada se pogleda, on zaista nema jednu ruku. Ali on ima jednu ruku. Pa, čekajte, da li on ima jednu ruku ili nema jednu ruku. Skeptici bi rekli:
– Ma, kakva je to sprdnja… Šta… čovek ima dve ruke, dakle ako on ima jednu ruku, to znači da… je izgubio drugu…
– Dakle on ima jednu ruku, a u stvari nema jednu ruku…
– Ali… normalno je da čovek ima dve ruke… Tako se rodi…
– Ipak posle one partije tenisa koju je MARVIN odigrao (sa) JOE-om, kada je slučajno (?) loptica odletela i razbila reaktor u nuklearnoj centrali, ništa nije „normalno“… Ako se uzme kao podatak to da čovek ima od rođenja dve ruke, to bi bilo vrlo nefer prema Černobilku, Černobiljci, Chernow Bill-u, Černobiljskom, Černojeviću, Černozemu, Černkovskom i svima ostalima koji su se vozili tim černobilima ili leteli černo-džetom.
– Ma to u stvari zavisi od ugla posmatranja… od perspektive…
– Aha, ajde!… Ali u sistemu dimenzija samo ponekad vladaju Lavkraftove sile, tamo nema perspektive…
– Ma kakvi, to je vrlo jednostavno. Čovek se igrao kombajnom i ostao bez ruke, pa sada nema jednu ruku…
– Znači ima jednu ruku…
– Kako god…
Ono što vi skeptici ne shvataju je to, što čovek nema, odnosno ima jednu ruku posledica translokacije, metan-morfoze i još nekih interdimenzionalnih procesa ili stanja. Tako, taj čovek, „on“, u jednoj dimenziji može da se pojavi, a da nema jednu ruku, a već u nekoj drugoj da ima jednu ruku. Isto tako MARVIN, koji u jednom obličju može da bude deda u nekom drugom obličju može da bude BABA…“
Ovo zaista jeste jedna od ključnih teorijskih dilema, ali je rešenje, nažalost, nestalo zajedno sa mozgolitom u MARVIN-ovom džepu. Jer, ako je JOE-u prilikom prelaska dimenziona kapija mogla da otkine parče glave, onda to isto može da se desi i sa rukom. Ali ne dok MARVIN drži kod sebe mozgolit i dok se kapije napajaju tim mineralom od presudnog značaja…