Čekao je da bakica završi sa popunjavanjem naloga. Strpljivo je pratio kako joj se ruke tresu dok ispisuje brojeve.
– Samo polako gospođo, nikuda ne žurimo…
– Da, da, evo samo još ovo da upišem, ime, kako sad to, šta ovde treba?…
– Upišite svoje ime gospođo.
– A da, naravno, hihihi – nasmejala se toliko naglo da su veštački zubi umalo ispali na šalter.
– Eto, još malo pa ste uspeli.
– E, e, evo ga – reče bakica nakon ukupno sat i po vremena – ali mladiću, jasno vam je da je ovo samo za račun mog pokojnog muža. A sad ćete mi dati još jedan formular za moj račun… znate, jedna od moje četiri ćerke se upravo razvodi, pa ćemo morati malo da proslavimo… hihihi – skoro se zacenila od pokvarenog smeha…
– Čim se reše stvari na sudu i od onog đubreta naplati sve što joj sleduje, idemo na krstarenje…
– U redu gospođo, ali bojim se da ćete za ostalo morati doći sutra, radno vreme je isteklo pre sat vremena.
– Molim, kakav bezobrazluk, molim vas, pa stojim ovde već sat i po vremena, vi morate da mi isplatite moj novac.
– Ne, gospođo, vi morate da idete – reče pakujući papire i pružajući joj novac preko šaltera – ovo će svakako pokriti slavlje do kraja suđenja, a onda će vaša ćerka moći vas da časti. Želim vam sve najbolje, svako dobro.
– Vi ste jedan običan…
Ostatak pridike nije čuo, jer je brzo zamakao iza ugla, spretno se probijajući se kroz nepregledan niz kancelarija u kojima su od jutra do mraka radili razni smrtnici, sedeći za kompjuterima, telefonirajući kao da im od toga zavisi život. Većina je upravo to i verovala. A mnogima od njih, taj nadrealno besmisleni posao u banci ujedno i jeste bio život.
U banci u jednoj od nižih dimenzija, Sensei se zaposlio iz nužde. Jedna jedina greška. Jedan jedini trenutak nepažnje doveo ga je u situaciju u kojoj je postao odgovoran. Nije ni primetio kako ga je život premestio iz viših sfera sistema dimenzija na ovo mesto, potpuno resetujući njegovu orijentaciju. Propadanja kroz dimenzije nije se ni sećao. Iz dana u dan bio je primoran da radi u toj banci, ponašajući se kao i ostali smrtnici, sve manje se sećajući odakle dolazi i kuda ide.
Tog dana shvatio je da nešto nije u redu. Ceo dan ga je neka čudna sila nagonila da skine to nesrećno odelo. Dok je napuštao biro, skinuo je kravatu, zatim sako, a onda i košulju. Ispod odeće bankara nosio je stari kimono koji je odjednom zasvetleo u polumraku napuštene kancelarije.
– To je to, pa da, moje ime je Sensei i sada je vreme da se vratim.
Znao je da povratak na stari slavni put bušidoa neće biti jednostavan, ali se svakim korakom osećao sve bolje, a onda je promrmljao:
– Ali dokle? Vreme je za akciju, ajmo.
Vratio se u jednu od kancelarija, gde je ugledao plavokosu naočarku kako sedi i vegetira za kompjuterom usput kuckajući neke gluposti na telefonu. Laserskim pogledom otkrio je jevtine tetovaže u predelu prepona, na leđima i podlakticama. Na licu mu se pojavio stari široki osmeh.
– Izvini koleginice, da li si razmišljala o tome da bi ovo veče moglo promeniti tvoj život?
– Ali ja ne znam o čemu govoriš… počela je da zamuckuje, glumeći nezainteresovanost… mislim, šta to treba uopšte da znači? – pokušala je da bude pametna.
– Pođi sa mnom, tvoj svet će se utopiti u jednu veću celinu, toliko veliku da ne možeš ni da zamisliš.
– Hihi, pa dobro, ali pre toga moram da odem sa drugaricama na jedan rođendan… – krenula je da se kikoće klinka – javiću ti se kasnije…
Znao je da ima posla sa devojčicom iz učmale malograđanske sredine s periferije grada i da veliki napor nije bio ni potreban ni primeren. Miris prženja obe njene moždane ćelije ispunio je kancelariju. Sensei se udaljio, znajući da stvari idu svojim tokom. Duboko u noć, nakon potpuno nepotrebne salve poruka zaputio se ka stanu nesrećnice, vrativši se kući tek kasno sutradan.
– Akcija je obavljena, garantni list ću joj dostaviti elektronskim putem, razmišljao je dok se vraćao kući. Stigao je i poslao poruku:
– Imam odlične novosti za tebe: od sada se nećemo viđati, nećemo razmenjivati poruke, ići na ručak i slično. Želim ti sve najbolje, svako dobro.
Odložio je telefon i otišao da spava. Misija je bila završena.
Munje su parale crno nebo nad gradom, a onda je počela kiša, dosadna, jesenja. Prelazak u više dimenzije bio je blizu.