– Misliš li, dakle, da je sve bilo uzalud? – upita Pukovnik.
Sensei je razvukao usta u široki osmeh i stavio svoju šaku na rame Pukovnika:
– Smatraš li da je za ovu situaciju relevantno šta ja mislim?
– Ili za bilo koju drugu situaciju?
– Uostalom, na kojim osnovama zasnivaš svoju pretpostavku da mislim?
– Da li je to „da“ ili „ne“? – prekinuo ga je nadrkanim glasom Pukovnik.
– Definitivno – odgovori mu Sensei uz svoj prepoznatljiv osmeh.
Nastavili su da hodaju.
– Čuj – reče Sensei ne skidajući slušalice sa svojih ušiju iz kojih je treštalo nešto nalik na muziku – na kraju ćemo stići negde.
– To je jednostavno tako: svaki put ima početak i kraj.
Napregao je oči i pogledao u daljinu:
– Eno, vidim tamo neka upaljena svetla, verovatno su to ulične svetiljke. Još malo i tamo smo.
– Gde „tamo“? – upita nadrkano Pukovnik.
– Pa tamo – uz osmeh mu odgovori Sensei.
Nastavili su da hodaju.
– Jesi li siguran da idemo pravim putem? – upita Pukovnik.
– Apsolutno – osmehnuo se Sensei – uostalom proverićemo mapu.
Za trenutak je zastao i skinuo prvo ranac koji je nosio spreda, a zatim i ranac sa leđa. Izvadio je iz njega prilično oštećenu kutiju društvene igre Monopol i otvorio kartu.
– Evo pogledaj – pokazao je Pukovniku kažiprstom na dve figurice iz društvene igre „Ne ljuti se čoveče“ – ovo smo mi, a idemo ovim putem – pomerio je prst i pokazao mesto na mapi, ali Pukovnik više nije pratio to, već je nadrkano vrteo glavom u neverici.
Nastavili su da hodaju.
Kao da ih je gonilo nepisano pravilo prvog seksualnog odnosa:
Izdržati, samo izdržati što je duže moguće.
– Hajdemo da napravimo pauzu, da se odmorimo – predložio je Pukovnik.
– Moram i da obavim veliku nuždu.
Sensei je razvukao usta u široki osmeh:
– Nemamo sada vremena za tvoja sranja, Pukovniče.
– Moramo da hodamo. Uostalom, odmorićemo se kada stignemo.
– Ok, stani sada – reče Pukovnik nadrkano.
Obojica su zastali.
Pukovnik je pogledao Senseia u oči i melodramatičnim glasom rekao:
– Svetla u daljini koja spominješ…ona ne postoje. Ovaj put kojim hodamo… izvesno takođe ne postoji.
– Zaključak je logičan: Mi ne postojimo.
Pukovniku je delovalo da je konačno preuzeo kontrolu, jer je drama dostigla vrhunac.
Sensei je razvukao usta u široki osmeh. Izraz na licu mu je bio kao da je ceo život čekao upravo ovaj momenat. Ćutke, gotovo ritualnim pokretima skinuo je prvo ranac koji je nosio spreda. Zatim i ranac sa leđa. Slušalice je pak ostavio na ušima. Nije skidao osmeh sa usana.
Otvorio je pretinac na rancu gde je držao papire A4 formata. Izvadio je hrpu izgužvanih papira spojenih spiralom. Pružio ih je Pukovniku.
U nadi da je posredi nešto nebitno, Pukovnik je nevoljno uzeo gomilu u ruke, pročitao zapis na jednoj od stranica i zanemeo.
– „Na rubu sveta“. Da li je moguće…? – jedva je prozborio.
– Primerak Traktata? Mislio sam da je…
– Da, to je poslednji primerak – prekide ga Sensei uz neizostavni osmeh.
– Uspeo sam da ga spasem.
Ćutke su stojali neko vreme jedan naspram drugog i odmeravali se kao gladijatori pred borbu.
– Hej! – prekide tišinu Sensei kao da je iznenada otkrio nešto izuzetno važno – vidim neka svetla u daljini, Pukovniče. To su sigurno ulične svetiljke.
Pogledao je u Pukovnika.
Učinilo mu se da se ovaj osmehnuo.
Ipak nije.
Nastavili su da hodaju.