Likovi:
Debela
Paja
Račmen
Pajoza (ćerka Paje i Debele)
Čambrljez (junak iz Traktata, sudbinom prisiljen na kanibalizam)
Inspektor 1
Inspektor 2
4 policajca
***
I
1
(Soba u Pajinom stanu. Debela sama u sobi. Sedi i muti fil za tortu koju pravi za Račmena. Stiže poruka na Pajin telefon. Debela prilazi i čita poruku.)
Debela: Pajo! Paaaajoooo!!! Dolazi ovamo!!!
(Paja utrčava u sobu, zakopčavajući pantalone)
Paja: Da, drraga! (Paja ne ume da pravilno izgovori «r»)
Debela: Pajo, kakva je ovo poruka?!
Paja: Koja porruka?
Debela: Ova poruka, govno jedno! (Debela gađa Paju mobilnim telefonom i pogađa ga u glavu)
Paja: Jao! Jesi norrmalna? Je l’ hoćeš da mi pokvarriš telefon? (Počinje da plače)
Debela: Sad sam još i luda!!! Nije dovoljno što me varaš, još me nazivaš i ludom… Đubre jedno! (gađa ga šerpom, koju je upravo omazala.)
Paja: (uspeva da se sagne i izbegne leteću šerpu) Haha… Prrromašila si… Gađaš gorre od mene… Haha…
Debela: Varaš me, luda sam, a sad još i loše gađam! Sad ćeš da vidiš! (skida cipelu i juri ka Paji. Počinje da ga udara štiklom u glavu.) Ko je ovde lud, a?! Ja luda!? Đubre jedno pokvareno!
Paja: Ne, nemoj, nemoj, pa… Drraga… nemoj… nisam… neću… (ne dolazi do reči od serije udaraca).
Debela: (umorila se i prestaje) Ti ćeš mene da varaš, govno!… (ostaje bez daha.)
Paja: Ali, drraga… ne bih nikad…
Debela: Pajo, izađi napolje. Ne želim više da te vidim!
(Debela pokušava da se smiri, ali i dalje vidno uzrujana.)
Paja: Ali… ovo je moj stan… drraga… ja te volim!
Debela: Prekini da me lažeš! Napolje! Kupiću mačku. Ti mi ne trebaš…
Paja: Ne rrazumem… kakva mačka… drraga… drraga…
Debela: Ne raspravljaj se sa mnom! Napolje!
Paja: U rredu… nisam ništa zgrrešio, ali u rredu… (Izlazi iz stana.)
***
2
(Debela uzima telefon i zove Račmena.)
Debela: Gile? Vi ste? Dođite odmah! Ovo je strašno… Da… ne… odmah!… ne mogu preko telefona… On je jedno đubre… Da… Paja… Strašno… Hvala gile, zlatni ste! Čekam vas…
(Debela spušta slušalicu, seda i počinje da se namešta za plakanje.)
***
3
(Račmen dolazi u ulaz u kome živi Paja i zatiče ga kako sedi na stepenicama i plače.)
Paja: (jeca) Šta sam samo urradio… zašto… (Suza suzu stiže, a lice mu je užasno natečeno, izobličeno, skoro ljubičaste boje)
Račmen: (prilazi) Pozdrav! Šta je bilo? Šta se desilo? Gde ti je žena?
Paja: (plače)… eno je gorre… isterrala me iz mog rrođenog stana… sve zbog ovoga… (pokazuje Račmenu mobilni telefon.) Ovo je najgluplja porruka ikada… ni ne znam ko mi je to poslao…
(Račmen prevrće očima, ćuteći preskače Paju i penje se do stana.)
***
II
1
(Mnogo godina kasnije: U dnevnoj sobi sede Paja i Debela. U sobu ulazi njihova ćerka Pajoza. Paja je uspeo da nagovori Debelu da detetu daju ime po njemu. To je odlučio, jer je sumnjao u to da je dete uopšte njegovo. Debela mu je izašla u susret pritom se zlurado cereći, jer ime devojčice asocira na ime neke bolesti. Debela nikad nije volela svoju ćerku.)
Pajoza: (uzdiše) Još ste tu, mamlazi matori? Kad ćete već jednom da crknete da mogu da dovedem društvo?
(Debela i Paja su naviknuti na uvrede, ni ne primećuju ćerku.)
Pajoza: Je li vi uopšte slušate šta vam ja govorim, idem da se nađem s dečkom, kad se vratimo hoću da vas nema, govnari jedni.
Debela: (meša fil za tortu i ne gleda ćerku) … dečko, kakav dečko, imaš 35 godina, vreme ti je da se udaš i odeš odavde… (prevrće očima.) Mada… kakva si rugoba, nije ni čudo što te muškarci, a i žene, izbegavaju…
Paja: (podiže pogled češući intimne predele i neraspoloženo pokušava da smiri situaciju, simulirajući jedinog muškarca u kući) Dobrro, dosta, vas dve devojke, ne morrate da se rrasprravljate. (Okreće se Debeloj) Drraga, a da zaista izađemo negde večerras? Nismo davno nigde bili, možda da se nađemo sa prrijateljima…
Debela: Prijatelji? Ti nemaš prijatelje. Ni ti ni ovo tvoje derište, ako je uopšte tvoje. Ostavi me na miru, dosta mi te je. Budi srećan što te nisam davno ostavila. Kamo sreće da je Račmen one večeri hteo da proba moju tortu… Drugačija bi se pesma pevala… (počinje da peva neku ljubavnu pesmu, ali joj se glas lomi i počinje da kašlje)
Paja: Hehe, opet si prromukla, a nekada si imala glas slavuja… to je sigurrno od pevanja po onim mrračnim krrčmama, lepo sam ti rrekao da nisi ti za džez, ti si za operru…
Debela: (zamišljeno) Pa da, možda si u pravu, ali ne, ti ne možeš biti u pravu. Ti si jedna obična kofa govana… Govno jedno, gubi mi se s očiju… govno!
Paja: Da, govno u koje si ti ugazila. Nisam ti ja ništa krriv… Znamo ko je za sve to krriv…
Debela: Da se nisi usudio! Nisi ni pola muškarca u odnosu na njega! Ti si obično prase…
Paja: A ti si moja omiljena slatka krrmača… (polako joj se približava, oblizujući svoje paperjaste brčiće)… dođi da ti pokažem kako se mazi prrasac…
Debela: (odjednom ozarena) Hihi, čekaj da mala ode… jao, nemoj, otkud sad to… (Paja nespretno kreće da je pipa svuda po telu i pohotno dahće)
Pajoza: E, sad ću se ispovraćati, s kim ja moram da živim, crknite bre već jednom! (Uzima jaknu i izlazi iz stana, lupajući vratima)
***
2
(Nešto kasnije iste večeri. Pajoza se vraća u stan sa Čambrljezom, njenim momkom, i hvatajući ga za zadnjicu ugurava ga u svoju sobu.)
Pajoza: Jako te želim, sada, brzo, stavi mi ga (skida se i vuče Čambrljeza u krevet)
Čambrljez: Naravno dušo, samo moram te upozoriti na jednu stvar…
Pajoza: Ne interesuje me, skidaj se, ne mogu više… pogledaj samo kako sam vlažna (u međuvremenu se potpuno razgolitila)… au, koliki je, daj mi ga! Sad!
Čambrljez: O tome se ne radi… radi se o mom… apetitu… znaš, nismo baš potpuno sami… (nežno dlanom prelazi preko svog nabreklog trbuha)
Pajoza: Da, gurni mi ga, da, to, dublje… još dublje (dahće i podvriskuje sve jače)
Čambrljez: Ne slušaš me… (ubrzava tempo penetracije) Nismo potpuno sami…
Pajoza: Misliš na matore kretene pored… boli me… neka slušaju, da, o da… to, jače… brže…
Čambrljez: Ne, mislim na Pantu, Asku i Metmana… moje… saputnike…
Pajoza: (simulira da se približava vrhuncu) O da, potpuno si poludeo… tako je, da, aaa, da, i treba… posle seksa sa mnom, većina tipova potpuno poludi…
Čambrljez: (počinje još prodornije da nadire upirući svoje ostarelo, ali i dalje snažno telo) Dobro, videćeš… ali u redu, pristaješ dakle da budeš moja devojčica… zar ne?
Pajoza: (pravi se da svršava) Daaaaa… o da.
Čambrljez: (Uspravlja se i širi usta u osmeh, pokazujući požutele krvave zube) Tooooo… koliko sam gladan… možda poje… hmm… i tvoje matorce…
Pajoza: (odjednom shvata da nešto nije u redu, pokušava da odgurne Čambrljeza, ali ne uspeva) Šta… šta to pričaš… ne, ne, nemoj… aaaaaaa…
***
3
(Debela i Paja, u sobi pored, leže u krevetu u mraku)
Debela: Izgleda da su završili… konačno je tišina… kakva drolja… (okreće glavu prema Paji, prezir u očima vidi se i u polu-mraku) šta radiš ti, šta se treseš… ne, zar opet? Vadi ruku iz gaća, govno jedno!
Paja: (uzvrpoljio se, okreće leđa Debeloj, praveći se da ga je probudila) Molim, šta… o čemu se rradi… gde gorri…?
Debela: (demonstrativno ćuti)
Paja: Drraga… ne rrazumem, šta ti je, što se ljutiš… (okreće se prema Debeloj, pružajući ruku kako bi je pomazio)
Debela: Dalje te lepljive šape od mene, stoko jedna perverzna. Ćerka ti svako veče dovodi neke sumnjive tipove u kuću, a ti se… naslađuješ… govno jedno devijantno.
Paja: Grrešiš… nije ono što misliš… ne rrazumeš ti to… (počinje da plače)
Debela: Prekini da cmizdriš, gadiš mi se! Bolje idi i oteraj tog tipa, još će se useliti ovamo. Naravno, da si pravi muškarac ne bi ga ni pustio u stan.
Paja: (briše sline već lepljivim prstima) Zašto ja morram da svaki put terram te momke? Zarr nije već jednom rred na tebe…? Osim toga, tebe sigurrno neće udarrati…
Debela: Jao kakav si jadnik, ne samo da si nesposoban, pihtija i manijak, nego si i kukavica…
Paja: (zamišljeno) Zašto me stalno vrređaš? Pa zarr ti nije jasno da nemam više snage… umorran sam… zašto mi stalno govorriš da sam vrreća, perrverrznjak, govno…?
Debela: (ustaje iz kreveta): Ja to nisam rekla… ali u redu, idem sama da ispratim tog tipa i da se obračunam sa onom kurvicom od tvoje ćerke.
(Debela izlazi iz sobe, polako otvara vrata Pajozine sobe i uz bolni urlik pada u nesvest pružajući se po celom hodniku.)
***
III
1
(Debela sedi pored Pajinog nepomičnog tela i sprema se da plače, držeći mobilni telefon u ruci. Bira Račmenov broj.)
Debela: Gile… da. Ja… ne znam… ovo… sad je zaista kraj… (počinje da simulira gušenje u suzama)
Račmen: Čekaj malo, otkud ti… uostalom, zar nije malo kasno? Pobogu, zašto zoveš u tri ujutru? Šta se desilo?
Debela: (jeca u telefon, zatim zaklanja slušalicu, otpija gutljaj rakije, pa ponovo počinje da jeca) Ne mogu… molim te dođi… dođi odmah…
Račmen: (pomalo zabrinut) E, slušaj, znam da se znamo toliko godina, ali te molim da se sabereš i kažeš mi o čemu se radi.
Debela: (ispija ostatak rakije) Ne, ne mogu… sad će doći policija… ovo je strašno, moram da zovem i hitnu pomoć. Moram te videti… samo ti mi možeš pomoći…
Račmen: Dobro, šta je, majku mu? (vidno iznerviran, sprema se da prekine razgovor)
Debela: Moja ćerka, moja mala draga ćerka… moja ćerkica… (opet počinje da simulira jecanje)
Račmen: Pajoza? Da, šta je s njom?
Debela: Nema je više! (na licu joj se pojavljuje zlurad osmeh, ali se pravi da je izbezumljena) Ostao je samo krvav veš… i… njene naočare…
Račmen: (iznenađen) Ovo je novo, o čemu pričaš?
Debela: Pa dovela je nekog tipa, Čambrljez mislim da se zove… i dugo su… ludovali… znaš, Gile, valjda znaš o čemu pričam… (počinje da se smeška) Mladost je to… mada, nismo ni mi baš toliko stari, zar ne…?
Račmen: Čambrljez kažeš? To ime mi je poznato… o ne, nije valjda taj Čambrljez… (uzdiše)
Debela: Da, sigurno je taj (nema pojma o čemu se radi)… kada sam ušla u sobu, samo mi je pao mrak na oči, a kada sam došla sebi, onda sam videla i Paju… da, Paju… izgleda da je pošao za mnom i video istu scenu… samo, za njega je to bilo previše… mislim da nije živ…
Račmen: Šta pričaš, pa zovi hitnu pomoć!
Debela: (ćuti, pokušava da smisli odgovarajuću reakciju) Da, zvala sam, ali ne znam koliko vremena je prošlo, koliko vidim, ne diše…
Račmen: Pa jesi mu pružila prvu pomoć? Zaboga, to ti je muž!
Debela: Ne, znaš, gledam da ga ne dodirujem… već neko vreme je tako… (postaje nestrpljiva, ne dopada joj se kuda razgovor vodi)… ali Gile, molim vas, morate doći… ja ovo ne mogu sama da podnesem…
Račmen: (uzdiše) Da, naravno, u redu, evo krećem.
Debela: Hvala vam Gile, divni ste.
***
2
(Račmen stiže do zgrade u kojoj stanuje Debela, na ulazu ga dočekuje policija, objašnjava im da ga je zvala prijateljica, puštaju ga da uđe i popne se do stana. Zatiče Debelu kako vezana sedi za kuhinjskim stolom dok je dvojica inspektora ispituju.)
Račmen: (nije mu jasno šta se dešava) Dobro veče, šta se ovde dešava?
Inspektor 1: Dobro veče, imamo težak slučaj, a ko ste vi?
Račmen: Ja sam prijatelj porodice, zvali su me upravo zbog nesrećnog slučaja…
Inspektor 2: Nesrećan slučaj? Nezgoda? Ne bih rekao, ali dobro, dalja istraživanja će pokazati…
Račmen: Ne razumem, kako to mislite?
Debela: (euforično) Gile, hvala vam što ste došli? Ovo nije ispravno, molim vas, učinite nešto?
Inspektor 1: Dakle vi ste Gile? A zašto vam gospođa persira, zar niste prijatelj porodice?
Inspektor 2: Da, vaše ime, moliću… za zapisnik. Kakav je zapravo vaš odnos sa porodicom uopšte, a posebno sa osumnjičenom?
Račmen: Osumnjičenom?
Inspektor 1: Da, znate, nasilje ovakve vrste statistički najčešće počinje i završava se u porodici… statistički.
Inspektor 2: I sadistički… (kreće grohotom da se smeje, priključuje mu se i Inspektor 1)
Račmen: Mislim da nije baš smešno, ali u redu. Da, i gospođu i gospodina poznajem još od školskih dana, povremeno se čujemo…
Debela: Gile, jako ste skromni, mislila sam da je naš odnos poseban… (Debela postepeno gubi kontrolu nad sobom i situacijom, obrt događaja, prijavu komšinice koja je godinama bila zaljubljena u Paju i jedva dočekala da pred policijom izjavi da je Debela godinama zlostavljala i muža i ćerku nije očekivala)
Račmen: Ne, moj odnos prema tebi je puka pristojnost i osnovna ljudskost. Ovde sam, jer si me kao stara školska drugarica zamolila da te podržim u nevolji…
Inspektor 1: A tako? A šta je trebalo da bude vaša uloga večeras? (gleda na sat)
Inspektor 2: Da, gde ste boravili od sinoć oko 22 časa do sada?
Račmen: Ako već pitate, u krevetu, spavao sam, dok mi nije zazvonio telefon.
Debela: Gile, a da nije opet bilo neke posete neke simpatične drugarice? (namiguje mu cereći se, očigledno potpuno poludela)
Račmen: Ne, ovoga puta ne. Ali u redu, vidim da sam ovde suvišan. Čisto iz radoznalosti, pre nego što odem, da vas pitam: za šta tačno sumnjičite gospođu?
Inspektor 2: Pa vidite, kad smo stigli, sačekale su nas dve patrole, jednu je zvala gospođa, a drugu komšinica iznad, a kolege su nas obavestile da je u pitanju moguće dvostruko ubistvo.
Inspektor 1: A to, shvatićete, mi uvek shvatamo ozbiljno. Jedan leš je gospodinov, a drugi… da, drugi, pretpostavljamo da je u pitanju nasilje sa smrtnim ishodom… u pitanju je ćerka.
Račmen: To je strašno…
Inspektor 2: Dobro, vi ste slobodni da idete, ali ćete kolegama ostaviti podatke, izvesno je da ćemo vas morati još jednom ispitati.
Račmen: U redu, naravno. (sprema se da ide)
Debela: Gile, ne, pa zašto odlaziš, sedi, evo sad ću ja da zamutim fil za tortu… (okreće se inspektorima) zar su potrebne ove lisice? Molim vas da me oslobodite kako bih gosta poslužila kako dolikuje (počinje da sikće od besa)…
Inspektor 1: Neka, hvala, dovoljno smo videli… možda nije trebalo da na kolegu nasrnete s kuhinjskim nožem u rukama…
Debela: Ali… shvatite u kakvoj sam situaciji… moji živci… ne tolerišem bezobrazluk i odvratna pitanja… a i ta komšinica… kome vi verujete? (počinje da viče) Sram da vas bude, odmah da ste me odvezali…
Račmen: (prevrće očima i kreće da izlazi) Ništa, otišao sam, posetiću te možda u zatvoru… laku noć svima.
Debela: (vrišti) Neeee, Gile, vrati se… ne, zašto… (počinje da rida, prvi put uverljivo)
Inspektor 1: Gospođo, molim vas da se smirite i još jednom nam ispričate šta se desilo…
Debela: (jecajući) Ne, vi ne shvatate, to je moj Račmen, samo moj, celog života sam se kajala… i čekala…
Inspektor 2: Nastavite… (nešto zapisuje) slobodno nastavite…
Debela: (viče prema vratima, glas joj se lomi) Gile, volim vas… oduvek… samo… sad… sad sam konačno slobodna… (kreće da ustaje, na šta je Inspektor 2 grubo hvata za ramena i spušta na stolicu)
***
3
(Račmen sedi u kafani, pije kafu i čita novine)
Račmen: (vrti glavom i više za sebe tiho govori) Nikada ne bih rekao… znam je toliko godina…
Čambrljez (kao i obično sedi na svom mestu za stolom koji je jedini stalno rezervisan): Komšija, šta kažu novine?
Račmen: E komšija, kako je? Pa ništa, porodična tragedija. Nažalost, znam ženu. Ili sam bar mislio da je poznajem. Bili su divna familija.
Čambrljez: U centru?
Račmen: Da, stanovali su u centru, tu iza ugla, u onim novim zelenim zgradama.
Čambrljez: A da, sećam se…
Račmen: Zgrada?
Čamrbljez: Ne, te porodice.
Račmen: Vi ste poznavali porodicu?
Čamrbljez: Pa ne, stariju gospođu i gospodina vrlo površno… ali je zato njihova ćerka…
Račmen (pomalo zabrinuto): Da?
Čambrljez: Pa njihova ćerka… hmm… (oblizuje se) bila je sjajna… recimo… baš po mom… ukusu.
***