Sa deponije se širio nepodnošljiv smrad.
Bilo je nemoguće proceniti njene razmere. Dokle god je sezao pogled, tu je bilo i smeće. Sever-Jug-Istok-Zapad… na koju god stranu krenuli, nije bilo razlike.
Deponija je delovala uronjena u večnost i sopstvenu kosmičku beskonačnost.
Hodali su oštrim korakom, kao da nekuda žure.
Pod nogama su im redom ostajale: razbijena ogledala, jedna patika marke Converse bez pertli, stara gitara sa napuklim vratom marke Melodija Mengeš, VHS trake bez kutije, bilijarska kugla narandžaste boje, ostaci ugaone garnitura jarko crvene boje sa upečatljivim flekama na tkanini…
Sve vreme, Pukovnik je uznemireno gledao oko sebe, tražeći pogledom adekvatno uzvišenje. Uglavnom mu je sve u vidokrugu delovalo nedovoljno za ono što je nameravao da učini. Sensei se pravio da ništa ne primećuje nadajući se potajno da će predstojeći događaji proći što bezbolnije.
Napokon je ugledao nešto što mu se učinilo dovoljno uzdignuto od nepregledne ravnice smeća: stari, raspali Yugo, prljavo bele boje. Popeo se na haubu koju je rđa već odavno pojela, raširio ruke kao da je na pozornici i krenuo da govori svečanim tonom:
– Sanjao sam o slobodi izbora!
– Verovao sam da će lepota spasiti svet!
– A radost? Kada je radost nestala?
Iako naviknut na raznorazne scene, Sensei je dozvolio sebi luksuz da bude iznenađen predstavom. Pomalo obeshrabren, seo je na ivicu jedne zarđale veš mašine i pripalio pljugu:
– Mislim da bi trebalo da siđeš, Pukovniče – reče oprezno uz osmeh – i to vrlo pažljivo. Znaš i sam: jedan pogrešan korak i možeš da izvrneš članak. A članak ti je kao Babin zub.
– Želim da postanem ono što jesam! – urlao je Pukovnik sada već izgrebanih glasnih žica dok su mu žile na vratu nabrekle do pucanja.
Sensei je u neverici empatično klimnuo glavom par puta:
– Ok Pukovniče, sjajno, mada to nije tvoja misao… Šta je sledeće?
– Hasta la victoria siempre! Vive la liberté!
– Čuj Pukovniče, seti se priče o kontrolisanju emocija…
– Misliš, priče o iluziji da možemo bilo šta da kontrolišemo! Bolje mi odgovori: Kada? Kada je nestala radost? Kada?!
– Zašto ti je to sada toliko bitno? Uostalom, zašto misliš da je radost ikada i postojala? – uzvrati Sensei gotovo očajno.
– Zato što znam da jeste, sećam se tog osećaja!
– Pukovniče – reče Sensei uz osmeh pun razumevanja – pokušaj da budeš razuman: mi smo samo junaci u nekoj izmišljenoj priči. Radost, tuga, bilo kakva emocija… postoji samo ako nam ju je autor priče namenio u datom trenutku.
– Da li to znači da mi u stvari ne postojimo?
– Zar je mala stvar postojati kao glavni junak u nečijoj priči?
Pukovnik kao da se za trenutak pokolebao.
– Kažeš mi to kao nešto sasvim normalno… I kako ti znaš sve te stvari? – upita podozrivo. – Da nisi ti umešao svoje prste? Možda si ti autor svega ovoga?
– Hej, ako nastaviš ovako, uništićeš čak i moju iluziju da postojimo… barem toliko, koliko u ovoj priči, koja se, uzgred, odvija na deponiji – reče Sensei uz osmeh i skrenu pogled sa Pukovnika na hrpu tehnološkog otpada, gde mu je jedan uređaj privukao pažnju.
Ustao je sa veš mašine i sagnuo se da ga dohvati. Uzeo je spravicu u ruku i u neverici prošaputao:
– Da li je moguće…
Zatečen, okretao je uređaj u ruci i zagledao ga sa svih strana. Pritisnuo je jedan od tastera na njemu i pikselizovani displej je zasijao iritantnom, svetlo zelenom bojom.
Đavolska sprava je na ikoni statusa baterije i dalje pokazivala jednu crtu.
– Pukovniče, mislim da će te ovo interesovati… pronašao sam Nokiu 3310.
Pukovnik je dozvolio sebi da se oduševi na trenutak:
– Šta?… – za sekundu je oklevao, ali se brzo pribrao – pogledaj u igricama, ima li SNAKE? – upita glasom punim nade.
– Hehehe, naravno da ima – odgovori Sensei cerekajući se zadovoljno.
– Uključi mod za dva igrača, dolazim – reče Pukovnik oduševljeno dok je skakao sa haube… i pri doskoku nezgodno stao na levu nogu.
Uz grimasu na licu je pogledao dole i promrmljao:
– Leš psa Garike… baš su mogli i negde drugde da ga odnesu…
– Prokletstvo, Pukovniče, lepo sam ti rekao da paziš… – reče zabrinuto Sensei.
– Sve je ok – odvrati Pukovnik uz pobedonosni smeh: zavrnuo je nogavicu i sveže lakirana hrastovina je zasijala.
– Dakle napokon si odlučio da uložiš u svoje zdravlje – reče Sensei zadovoljno – kvalitetno drvo je u današnje vreme na ceni, a i ova boja je sada moderna – čestitam, odličan izbor! Daćeš mi broj majstora da ja rešim svoje rame konačno… ali hajde sada da pičimo SNAKE! Osećam da ćemo konačno rešiti i poslednji nivo.
Nabrijani i spremni na sve, dva stara lisca krenula su da vešto pritiskaju navigacioni taster i pomeraju zmijicu.
Znanje starih majstora se pokazalo u punom sjaju.
Hranili su je nemilice.
Tačkica za tačkicom i zmijica je postajala sve duža i duža.
Uvijala se po celom ekranu.
Napokon, prekrila je kompletan displej, a već sledećeg trenutka postala i prevelika za isti. Glava joj je izvirila iz displeja, na par sekundi groteskno visila u vazduhu, da bi zatim uz tresak pala na zemlju.
Bez oklevanja, nastavila je da se kreće po deponiji hraneći se svime na šta bi naletela na svom putu.
Srećom, smeća je bilo više nego dovoljno.
Rasla je neverovatnom brzinom.
Sensei i Pukovnik su oduševljeno posmatrali prizor.
Okrenuli su se jedan prema drugom i klimnuli glavom osećajući da je cilj ispunjen: napokon, prešli su igricu. Godine uloženog rada su se konačno isplatile.
Radosno su proslavili ovaj trijumf pljeskanjem rukama.
Konačno je sve dobilo smisao.
Krug života pronašao je svoj centar.
Sensei je bacio poslednji pogled na Nokiu 3310.
Crtica na bateriji je i dalje prkosno stajala. Nije postojala apsolutno nikakva šansa da prokletinja umre. Ikada.
– Pukovniče, ne možemo više ovde ostati, moramo da nastavimo – reče Sensei i baci neuništivu spravicu nehajno negde u gomilu đubreta.
Krenuli su dalje oštrim korakom, dok je zmijica neumoljivo zavodila neka nova pravila reciklaže na deponiji.