Mladom MARVIN-u, koji je odrastao u društvu intelektualnih gorila, nije bilo lako da prihvati JOE-a. JOE je bio dete vetra i magle, večiti sanjar pustinjskih ravnina, i na MARVIN-a je ostavio snažan utisak. Njihovo druženje je počelo neprimetno…
Dok je JOE na asfaltu ispisivao planove za izradu atomske bombe, MARVIN je pevušio troglasnu fugu Johana Sebestijana Baha. U jednom trenutku, obojica su zastali, i istovremeno uzviknuli:
– Bistar sam kao Obedska bara!
Nastala je mukla tisina. Mučile su ih sumorne misli… Pognutih glava, vratili su se u svoje jazbine – MARVIN u potkrovlje, a JOE u podrum. Suze radosnice su im se slivale niz obraze kao vrela lava iz vulkana.
– Oh, napokon… svetlo… i to na kraju ovog mračnog dimenzionog tunela! Ipak nisam jedini!!! – uzbuđeno je razmišljao JOE.
– Užasno sam gladan. – pomisli MARVIN.
Rivalstvo ovih velikana naše epohe od tada samo raste i raste. Njihova imena zauvek će ostati zapisana zlatnim slovima u Intergalaktičkoj bibliosferi Zone Sumraka… i udžbenicima Istorije za osnovnu školu.
[…]