Vozio je već satima, a onda je zaspao. Za volanom ga je iz sna trgao oštar zvuk grebanja metala o metal. Pogledao je desno – nije video ništa. Pogledao je levo. Isto ništa.
– Kakvo je ovo sranje od muzike na radiju – pomislio je dok je pokušavao da promeni stanicu – kuda ide ovaj svet kad škripu prodaju kao muziku.
Pogledao je u bočni retrovizor i iza sebe video gomilu razlupanih automobila. Kroz ono što je izgledalo kao kolona na autoputu kao da je projurio brzi voz, rušeći i mrveći sve pred sobom.
– Ko vam dade dozvolu, manijaci – reče sam za sebe – e svašta, dobro je da sam izbegao sudar, samo mi još to fali.
Zamišljeno je vozio dalje, kad je nekoliko kilometara dalje, na praznom autoputu pred sobom video gomilu razbacanih listova.
Nije znao zašto, ali ga je nešto primoralo da stane. Naglo je zakočio u desnoj traci i zaustavio kamion. Izašao je i osvrnuo se. Na inače prepunom autoputu nije bilo nikoga. Sablasna tišina nije ga sprečila u nameri da proveri o kakvim se papirima radi. Izašao je na put i počeo da skuplja listove.
– Kako je S. stigao do kraja svog puta… – pročitao je naglas naslov na jednom od listova.
– Kakvo je ovo sranje? – upitao se, ali ipak rešio da sakupi sve listove.
Kada je završio, seo je za volan, poređao stranice po brojevima i gomilu sa papirima pažljivo odložio na prazno sedište pored sebe. Upalio je kamion i krenuo.
– Traktat o sindromu mentalne malaksalosti? – pitao se – šta to treba da znači, šta se krije iza toga, neka zavera?
Vozio je dalje, a onda je ugledao prva vozila ispred sebe. Iz kilometra u kilometar gužva na autoputu postajala je sve gušća. Počeo je da se nervira. Radoznalost da sazna o čemu se radi u papirima koje je prikupio nije mu dala mira. U jednom trenutku uzeo je papire i polako mileći u koloni vozila počeo je da čita.
Kad je stigao do prvih tekstova o Marvinu i Džou nesvesno je dodao gas i s puta izgurao kombi ispred sebe. Priču o Jeleni pročitao je u dahu i nesvesno još više ubrzao. Automobili na koje je nailazio leteli su levo ili desno po autoputu prevrćući se i uništavajući druga vozila. Čitao je i sve vreme nesvesno ubrzavao. Onda je stigao do priče o Frešu i Trešu:
„Čitao je i sve vreme nesvesno ubrzavao. Da, bio je to Džo smrt koji vreba putevima.“
Da, bio je to Džo smrt koji vreba putevima.
– Čekaj malo, ovo mi deluje poznato – pomislio je – ovde nešto nije u redu, možda da napravim malu pauzu, sigurno je umor u pitanju.
Izašao je sa autoputa i stao na prvoj benzinskoj pumpi. Parkirao je kamion i dalje čitajući: „U jednom trenutku ugledao je dva čudna starca kako mu se približavaju iz pravca pumpe.“
U jednom trenutku ugledao je dva čudna starca kako mu se približavaju iz pravca pumpe.
Prišli su mu, a jedan od njih mu reče:
– Zdravo Džo, to si ti, zar ne, ti si Džo? Sigurno bi mogao da nas povezeš do sledećeg većeg mesta?
– Ili manjeg? – dodade drugi starac.
– Džo je u neverici gledao čas u papir čas u ovu dvojicu i nije shvatao šta mu se dešava.
– U redu je Džo, pronašao si primerak Traktata, to je Sensei izgubio nakon što je sreo rođaka iz Kalabrije, nema veze, sad si nas pronašao.
– Tako je, osim toga, ne bismo da te požurujemo, ali nama se malo žuri.
– Ko… ko ste vi? – nesigurno upita Džo smrt.
– A, pa to svi znaju, zar ne? Ja sam Marvin – reče prvi starac.
– A ja sam tvoj imenjak, Džo – reče drugi starac.
– Ne… ne… ne razumem, šta hoćete od mene? Kako je sve ovo moguće?
– Ništa se ne brini, samo ti vozi, ali moramo krenuti odmah.
Džo smrt ih je gledao kako ulaze u kabinu kamiona, a onda se i sam popeo i seo za volan, i dalje ne znajući šta da radi.
– Onda… vozi – reče Marvin.
– Požuri, ali polako, ne moraš mnogo brzo – reče Džo.
Vozili su se u potpunoj tišini. Satima. Odjednom, Džo smrt, i sam iznenađen rečima koje su same izašle iz njegovih usta, odjednom upita:
– Ali dokle?
Marvin, uvek spreman na brz i šaljiv odgovor, zaustio je nešto da kaže, ali je u trenutku zanemeo. Izlazeći iz krivine odjednom ih je zaslepila bela svetlost, a onda je sve utihnulo.
***
– Marvine, da li je ovo kraj, gde se nalazimo? – upitao je večito plašljivi Džo.
– A, Džo, i ti si tu? U, pa dobro pitanje, ne znam ni sam, u ovoj dimenziji nisam nikad bio… – reče Marvin nervozno se osvrćući.
– Da nije prokleta BABA ovo zakuvala? – upitao je Džo više za sebe.
– Ne bih rekao, pogledaj, ovde nema nikoga i ničega. – reče Marvin.
– To vidim i sam, samo belina, praznina svuda, ali zašto?
– To je svakako pogrešno pitanje, stari moj, svakako pogrešno pitanje. Pravo je pitanje kako izaći odavde. – reče odlučni Marvin.
Odjednom iz ništavila u kom su se zatekli prolomio se prodoran glas, nalik na glas promuklog deteta ili glas starca koji cvili:
– Ovde ste svojom zaslugom, da li ste svesni šta ste uradili?
Delovalo je kao da glas dolazi iz svih pravaca odjednom.
– Kakav zvuk, kakvi zvučnici, savršena tehnologija, izvanredno! – oduševljeno je primetio Marvin.
– Nisam siguran da je to dobra vest. – reče uglavnom skeptični Džo.
– Ovo može biti i vaš kraj i nov početak, da li ste svesni toga? – reče sveprisutni glas.
– Pa ovo je ozbiljno – pomisli sad i Marvin.
– Ko si ti, pokaži se, ako te šalje BABA, bolje bi ti bilo da nestaneš… nervozno je počeo da viče Džo.
– Vi ćete biti ti koji mogu nestati, da li ste svesni toga?
– Svesni čega? – upita iznervirano Marvin – šta hoćeš ti uopšte i ko si ti?
– Vreme je da se odlučite – reče glas – da li ste spremni da se vratite na početak vaše priče i ispravite svoje greške ili želite da nestanete i odete u zaborav?
– Ovo nije dobro – reče sad i Marvin, obraćajući se Džou – moramo dobiti na vremenu.
– Dobro, evo samo da se konsultujemo… – odgovori glasnije Džo – samo trenutak.
Okrenuvši se ka Marvinu, baš kad je zaustio da nešto kaže, Džoa je prekinuo glas, ovoga puta prodornije i glasnije:
– Robot je već odlučio.
Samo trenutak kasnije Marvin i Džo su nestali, a iz beline ništavila pojavila se pikselizovana zmija-snejk koju je davno iz stare nokije oslobodio Sensei. Izvrtela je nekoliko krugova, a onda se transformisala u dve pikselizovane figure koje su isprva samo stajale u praznom prostoru.
Bili su to Freš i Treš.
U jednom trenutku su istovremeno uzviknuli:
– Bistar sam kao Obedska bara!
Nastala je mukla tisina. Mučile su ih sumorne misli…
– Oh, napokon… svetlo… i to na kraju ovog mračnog dimenzionog tunela! Ipak nisam jedini!!! – uzbuđeno je razmišljao Freš.
– Užasno sam gladan. – pomisli Treš.