Mama je žurnim korakom prošla kroz vrata lifta čvrsto stežući ruku svog sina koji ju je jedva pratio zadihan.
Pritisnula je taster X i lift je nakon početnog naglog trzaja nastavio da klizi lagano naniže što je kod malog izazvalo strah.
Nakon nekoliko dugih trenutaka lift se zaustavio i vrata su se otvorila. Izašli su iz lifta i krenuli prema klupi u hodniku.
Nije bilo nikoga osim njih dvoje i to je malom donelo neku vrstu olakšanja. Nije voleo poglede drugih ljudi. Mama kao da je osetila anksioznost kod sina i nagonski ga je zaštitnički zagrlila i glasom punim ljubavi rekla:
– Ništa ne brini, nisi ti nizašta kriv. Budi hrabar dečak i izdrži ovaj pregled, ja ću te čekati na ovoj klupi, a posle idemo na veliki sladoled. Imaš upalu krajnika, dobićeš verovatno samo neki antibiotik.
– A kada ću smeti napolje da se igram? – upita Karči.
– Sutradan, Karči. Sutradan.
Seli su ispred vrata ordinacije izabranog lekara.
– Hajde, ti si sada već veliki dečak, pokucaj i uđi sam – reče mu mama.
Mali je nesigurnim pokretom ruke pritisnuo kvaku i otvorio vrata ordinacije. U stolici naspram njega je sedeo čovek sa širokim, iskrenim osmehom. Karči ga je prepoznao i ostao potpuno zatečen.
– Uđi sine… uđi slobodno i sedi na stolicu – reče doktor dobronamerno.
– Sensei? – jedva je promucao Karči.
Doktor se osmehnuo:
– Ja sam doktor Apsurdo, Karči. Ali možeš me, kao i uvek, zvati Sensei, ako ti je tako zgodnije.
– Ja ne razumem… mama me je dovela zbog upale krajnika kod doktora… nisam ni sanjao da ću zateći Senseia u ordinaciji. Da li je to u toku neka Vaša tajna misija sa Pukovnikom? – upita uzbuđenim glasom.
– Pukovnikom? – dr Apsurdo je upitno podigao obrve – da, svakako… znam na koga misliš. Sada ću pozvati kolegu da nam se pridruži.
Uskoro je u ordinaciju ušao i profesor Edipovski, a količina negativne energije kojom je zračio taj čovek bila je zastrašujuća.
– Slušaj me, maloumniče – reče Profesor Edipovski ne gubeći vreme na konvencionalne uvode – ne mogu više svaki dan da gubim vreme ovde sa tobom. Dakle, da skratim: Nije te dovela mama, već medicinska sestra. Nemaš upalu krajnika, nisi zato ovde. Sensei, Pukovnik…i svi ostali koje svakodnevno spominješ u našim razgovorima, postoje samo u tvom umu obolelom od Sindroma mentalne malaksalosti.
– Polako, Profesore… polako… – prekinuo ga je smirenim glasom dr Apsurdo – ne morate neprestano biti professor of punishment – reče uz osmeh, ali bilo je prekasno.
Karči je izbezumljen već izleteo iz ordinacije i potrčao prema klupi. Na klupi nije bilo nikoga.
Unezveren, vrteo se oko sebe u potrazi za liftom, ali sve sa čime se njegov pogled sudarao bili su zidovi bele boje.
Počeo je u očaju da lupa dlanovima po zidu. Uplakan, klizio je polako niz zid na pod. Sklupčao se u fetusni položaj.
Začuo je bat koraka u hodniku. I kroz suze jedva razaznao poznatu priliku. Bio je to Rođak iz Kalabrije.
Sa izrazom lica kao isklesanim u kamenu.
Išao je prema Karčiju laganim korakom držeći hladno oružje u desnoj ruci. Bez reči, neumoljivo mu je svukao gaćice, a sledeće što je Karči osetio jeste prodiranje nečeg oštrog u meso…
***
Ležao je u krevetu.
Mama je sedela pored njega, na ivici kreveta. Obrisao je rukavom oči kako slučajno ne bi primetila da je plakao.
– Kako je bilo, sine? Šta ti je rekao doktor? – upitala ga je.
– Ne mogu da se setim… samo me jako boli guza.
– Karči, pa rekla sam ti da imaš upalu krajnika i da će ti verovatno dati antibiotik. Nekada se lek daje i injekcijom u guzu. Ponosna sam na tebe što si bio tako hrabar dečak! Doktori nisu ni svesni da ovakvog pacijenta još dugo neće imati! Hajde, vodim te sada na sladoled…
Otvorio je oči. Jaka svetlost sa plafona prostorije ga je zaslepila. Iznad njegove glave je stajao dr Apsurdo.
– Sine, da li si budan? Morali smo da ti damo injekciju za smirenje – reče uz blagi osmeh.
– Sada si mnogo bolje, zar ne? Za koji minut će doći kolega da obavi uobičajeni razgovor sa tobom. Biće sve u redu, sine – reče saosećajno.
Čovek koji je zatim ušao u prostoriju je samom svojom pojavom ulivao poverenje. Seo je za sto, otvorio neku svesku i ozbiljnim tonom mu se obratio.
– Dobar dan, ja sam Sir-Gay Sadomadze. Drago mi je.
– Znam ja ko ste Vi… – reče Karči zbunjeno – nego… ko sam ja?
– Zato i jesam ovde, da to saznamo – odgovori mu Sir-Gay. Ustao je sa stolice i prišao polici impresivnih gabarita na kojoj su bili poređani naizgled bezbrojni hi-fi uređaji.
Uključio je legendarni Garrard 301 i pokrenuo vinil. Sa Tannoy Stirling III LZ su se začuli prvi taktovi uvertire Parsifala.
– Možete početi, Karči. Wagner i ja Vas slušamo.
– Ja… ja kada vidim sunce… reku… livadu punu cveća… znam da bi to trebalo da bude nešto lepo. Verujem i da jeste.
– Ali u mojoj glavi to izgleda samo kao sećanje… poput neke davne uspomene.
Glava mu je klonula i glasno je uzdahnuo kao da se oslobodio nekog teškog tereta. Zaplakao je.
– Ne mogu da se setim ko sam.
– Ne znam šta tražim ovde.
– Ne osećam da pripadam bilo gde.
– Ne mogu više da razlikujem realnost od iluzija…
– …ali barem je to lako – ordinacijom je odjeknuo sotonski smeh Vrbaškog koji je u rukama frenetično prelistavao Karčijev dosije – jer realnost je ovo:
– Sve sami prazni listovi!
– Ti si niko i ništa!
– Najobičnija nula!
Karči je osetio kako mu se od straha vruća tečnost nekontrolisano sliva niz butinu i pravi baricu tamno žute boje na podu.
U prostoriju je kao furija uletela Karčijeva mama:
– Zašto moj sin plače? – siktala je – ti, životinjo, da si ostavio mog sina na miru!
– Začepi i klekni pod sto – zarežao je Vrbaški.
Mama je poslušala i pokorno kleknula ispred Vrbaškog koji je otkopčao šlic na svojim pantalonama.
Vrbaški je pogledao Karčija u oči, nacerio se, zavukao levu ruku ispod stola, napravio oštar trzaj rukom i zatim pokazao Karčiju dva staklena oka koja je držao među prstima.
Prostorijom se razlila melodija prelepog ženskog soprana.
Iz tame u suprotnom uglu ordinacije začuli su se ružni, promukli jecaji:
– Dođavola… „Vier letzte Lieder“ Richarda Straussa… moj omiljeni „Im Abendrot“…
Karči je prepoznao glas Rođaka iz Kalabrije koji se, dirnut melodijom, gušio u suzama.
***
Ležao je u krevetu.
Mama je sedela pored njega, na ivici kreveta.
Obrisao je rukavom oči kako slučajno ne bi primetila da je plakao.
– Kako je bilo, sine? Šta ti je rekao doktor? – upitala ga je.
– Ne mogu da se setim… samo mislim da sam se skoro upiškio, ali suzdržao sam se!
– Bravo Karči, ponosna sam na tebe što si tako sposoban dečak! Doktori nisu ni svesni da ovakvog pacijenta još dugo neće imati! Hajde, vodim te sada na sladoled…
Otvorio je oči. Jaka svetlost sa plafona prostorije ga je zaslepila.
Iznad njegove glave je stajao dr Apsurdo.
– Sine, da li si budan? – upita dr Apsurdo.
Karči je teškom mukom otvorio oči i jedva prozborio:
– Da li će ovom paklu ikada doći kraj, Sensei?
Dr Apsurdo kao da je za trenutak oklevao.
– Jedan pakao nije ni bolji ni lošiji od drugog, sine – reče napokon – uostalom, kraj u smislu završetka nečega ne postoji, jer se ništa ne završava zaista.
– Samo želim da se probudim iz ovog strašnog sna – reče Karči.
– Ovo nije san, sine – odgovori mu dr Apsurdo utešnim glasom.
– Ustani sada i pređi u ordinaciju koja se nalazi odmah pored moje, tamo će te pregledati moj kolega.
Karči je ušao u ordinaciju. Na stolu je stajala pločica na kojoj je pisalo: Anal-it Psychos. U lekarskoj fotelji nije bilo nikoga.
Preko celog zida sa leve strane ordinacije dominiralo je ogledalo ogromnih razmera. Karči se okrenuo i pogledao svoj odraz u ogledalu.
Video je lice izobličeno od patnje i bola. I svoj pogled pun nemoći. Pun nemoći i čiste mržnje.
Stojao je bespomoćno dok su mu se suze slivale niz obraze.
– Zaspao sam kao dečak, a probudio se kao starac – prošaputa.
– Ne, nisi se probudio – trgao ga je glas Vrbaškog – jer ovo nije san, već tvoj život, budalo.
Karči se okrenuo i video da mu se iza leđa otvorila ogromna rupa u podu, iz koje je momentalno počeo da se širi nepodnošljiv smrad. Prepoznao je boonar.
U špaliru do bunara ćutke su stajali Rođak iz Kalabrije, Džo Smrt, Vrbaški, Sensei, Pukovnik… i pomno gledali u Karčija.
Reflektori su se upalili i osvetlili samo njega, dok je sve ostalo utonulo u mrak.
Srce je počelo nekontrolisano da mu lupa. Osetio je kako su mu dlanovi znojavi dok su ruke počele nekontrolisano da mu se tresu. Gledao je u pod posramljeno.
Stajao je u mestu, ali se boonar neumoljivo širio prema njemu. Znao je šta ga očekuje.
Znao je, samo nije bio spreman. Sledeće što je osetio jeste da pada u ponor.
***
Ležao je u krevetu.
Mama je sedela pored njega, na ivici kreveta.
Obrisao je rukavom oči kako slučajno ne bi primetila da je plakao.
– Kako je bilo, sine? Šta ti je rekao doktor? – upitala ga je.
– Ne mogu da se setim… postojala je opasnost da upadnem u neku ogromnu rupu, ali sam je preskočio!
– Karči, ti si mamin pobednik. Ponosna sam na tebe što si bio tako spretan dečak! Doktori nisu ni svesni da ovakvog pacijenta još dugo neće imati! Hajde, vodim te sada na sladoled… Uzela ga je za ruku i krenula hodnikom prema liftu.
Mama je žurnim korakom prošla kroz vrata lifta čvrsto stežući ruku svog sina koji ju je jedva pratio zadihan.
Pritisnula je taster X i lift je nakon početnog naglog trzaja nastavio da klizi lagano naniže što je kod malog izazvalo strah.
Nakon nekoliko dugih trenutaka lift se zaustavio i vrata su se otvorila. Izašli su iz lifta i krenuli prema klupi u hodniku.
Nije bilo nikoga osim njih dvoje i to je malom donelo neku vrstu olakšanja. Nije voleo poglede drugih ljudi. Mama kao da je osetila anksioznost kod sina i nagonski ga je zaštitnički zagrlila i glasom punim ljubavi rekla:
– Ništa ne brini, nisi ti nizašta kriv. Budi hrabar dečak i izdrži ovaj pregled, ja ću te čekati na ovoj klupi, a posle idemo na veliki sladoled. Imaš upalu krajnika, dobićeš verovatno samo neki antibiotik.
– A kada ću smeti napolje da se igram? – upita Karči.
– Sutradan, Karči. Sutradan.