Ne brojeći milenijume, JOE je izračunao udaljenost sunca od svog levog uva i povukao dim iz svoje lule. Istovremeno, MARVIN je pokušavao da odzviždi troglasnu fugu i levom nogom ukratko zapisao planove za novu vremensku mašinu.
Tada je stigla porudžbina. Iz četvrte dimenzije, jedan kišobran jarkih boja na točkovima doneo je kafu za MARVIN-a i ajran, slani napitak nalik jogurtu, za JOE-a. A onda je pao mrak.
Iz mraka se začuo jeziv slani zvuk. Blagi letnji vetrić rušio je kuće i dodirnuo JOE-ovo desno oko.
– MARVIN-e, jesi li to ti? – povika Vrbaški šapatom u pravcu sobe.
– Da, biće da je tako – odgovorio je MARVIN i okrenuo se da upali novine koje inače u mraku ne bi mogao da čita.
JOE je zatim otvorio nozdrve i zatvorio uši.
– MARVIN – pomislio je JOE – pa to je nemoguće, BABA-ini plaćenici su ga kidnapovali pre više hiljada dana i više stotina decenija u šestoj dimenziji.
Niz kičmu su mu potekle zelene suze. Ustao je, spotaknuo se o psa druga Vrbaškog i rekao za MARVIN-ovim stolom:
– Napokon se ponovo srećemo…