Osećao se. Dobro se osećao. Možda je trebalo da se istušira. Ali nije. Dan je bio previše kratak da bi vreme trošio na traženje pogodnog oluka pod koji bi stao i čekao da se na njega sruči nešto kišnice i trulog lišća. Kiše je tih dana bilo dovoljno, ali je on rešio da stan napusti baš kada je izašlo sunce. Bio je užasno gladan.
Kao da nije bila duboka jesen, sunce je pržilo grad kao da je sredina jula. Čirevi na leđima otvorili su se čim je stigao do prizemlja. Teško je disao. Zastao je i naslonio se na zid pokušavajući da dođe do daha. Gnoj iz čireva koji je počeo da mu curi niz leđa mešao se sa znojem, prijatno ga hladeći. Ipak, posle borbe protiv Mrkusa i dalje se teško kretao.
– Znao sam da uglavnom hoda na rukama i da je izuzetno žilav… – pomislio je – ali nisam očekivao da će me sačekati cela ekipa sa groblja.
– Držite ga, eno ga, sad si gotov – vikali su, tražeći ga između nadgrobnih spomenika. Svi njegovi neprijatelji su bili tu: Mačor, Kečer, Džugista, Šveđanin, Paša, Njuška, Goozman i naravno Mrkus.
Borba na Intergalaktičkom groblju skoro ga je dokrajčila. Čekali su ga na prelazu iz četvrte u sedmu malaksiju. Da ga Div nije upozorio svojim slatkorečivim izveštajem o vodostaju u južnom Tiringenu sigurno bi ga uhvatili.
Ipak, znao je ko je i šta je Div, zajedno su radili na pošti u Temerinu i dobro se sećao kakvu zabavu mu je Div priređivao iz dana u dan. Dugo se opirao da prihvati u kakvom paklu se nalazio. Dao je otkaz tek kada mu je Div u šali na lice priheftao osinjak i gurnuo ga u mlin za kukuruz. Dok je slušao kako mu mašina polako melje stopala, Div je stajao iznad njega i u mlin sipao ključalo ulje. Taj sablasni smeh nikada nije zaboravio. Tek mnogo vekova kasnije, Div mu je poslao razglednicu iz predgrađa Kalkute na kojoj je pisalo: „Zar misliš da bi bez ulja uspeo da se oslobodiš, magarčino? E moj Čambrljez… uvek si bio nezahvalan.“
Diva je sretao retko, ali svaki put je scenario bio skoro identičan: Div je naizgled drugarski čavrljao o prirodnim nepogodama, ali čim bi završio priču, počinjao je pakao.
– Poslednji put su to bili Ubi & Prebi, prokletnici… – prisećao se, prstima prelazeći preko pokidanih ligamenata na kolenima – dobro je da sam se na vreme setio priča o BABA-inim plaćenicima koji se neprijatelja rešavaju motokultivatorom.
– Ipak, sve sam im naplatio – zadovoljno se cerio u ulazu zgrade – i sa smrskanim kolenima uspeo sam da ih sredim… eh, da mi je videti BABA-in izraz lica kada su joj njeni ljubimci dostavljeni u pakovanju lego kockica.
Konstantne borbe protiv BABA-inih hordi ostavile su posledice. Sve teže se kretao od dimenzije do dimenzije. Konačno, u jednoj od malaksija, pronašao je skrovište na mansardi jedne stare zgrade u Kopenhagenu.
Stario je. Rane su ga sve više pekle, a od susreta sa Ubijem i Prebijem imao je dodatan problem. Tokom borbe, Prebi ga je, lukavo bežeći u obližnju štalu sa BABA-inim slonovima, oborio u oboru, svojim pipcima mu vešto trpajući govna u usta. Uspeo je da savlada Prebija, a onda i Ubija, ali mu je ostala trajna uspomena na taj dan – gutajući govna, trajno je udomio Pantu, Metmana i Asku.
Pantljičara, veliki metilj i askaris glista sinhronizovano i koordinisano su ga izjedali iznutra iz dana u dan. Kako bi sprečio da mu potpuno razgrade unutrašnje organe, morao je da unosi sve više hrane u sebe, znajući da time jača svoje neprijatelje. Bilo je samo pitanje vremena kada će ga savladati. Probao je da ih oslabi raznim sredstvima, međutim, lekovi, droga, alkohol, pečurke i svi drugi otrovi samo bi ih nakratko smirili, a glad se onda vraćala još jača nego ikad. A onda je otkrio ljubav.
– Ako ih ne možeš pobediti… možeš ih oraspoložiti… – buncao je jedne večeri na mansardi, nalivajući se kokrijom, bljutavim koktelom od rakije i kokte.
– Da, možda je zaista vreme da se skrasim, možda je vreme za decu – palo mu je na pamet, a onda je izgubio svest.
Nakon što se malo odmorio, rešio je da krene. Izašao je iz ulaza zgrade i odmah zastao. Sunce mu je pržilo oči, ali se brzo navikao na svetlost. Nije to bilo ništa u poređenju sa Intergalaktičkim rentgenom iz kog se jedva izvukao dok je još bio dete.
Ulica je bila prazna. Krenuo je da prelazi na drugu stranu, kako bi se dokopao hlada, a onda se niotkuda pojavio bicikl. Jedva ga je izbegao. Bicikl, kojim niko nije upravljao, nastavio je da se spušta ulicom, sve dok nije zamakao iza ugla na veliki bulevar. Čulo se još samo zvonce koje je paklenim zvukom paralo čudnu tišinu ulice.
– E MARVINe, nije ti fora… – povikao je u smeru bicikla.
Iako nije mogao biti siguran, znao je da iza ovakvih šala stoje ili MARVIN ili JOE. Nikada ih nije video, ali je znao da znaju za njega. Zamišljeno je stajao nasred ulice, a iz šoka su ga trgli grčevi. Panta, Metman i Aska su se probudili i počeli da vare unutrašnje organe.
– Dobro, dobro, evo, krenuo sam, sad će doručak, mili moji… – tepao im je, ubrzavajući korak.
Ubrzo je stigao do parka. Vrućina je postajala podnošljivija, iako je drveće dobrim delom već izgubilo lišće. Po trulom lišću skakutali su capovi, mala, dobroćudna bića, slična elfovima. Kad god bi im se neko približio, samo su se cerekali piskavim glasovima. U slučaju opasnosti, međutim, sklanjali su se pod korenje drveća i uzimali minijaturne gitare u ruke. Počinjao bi koncert koji je svakom napadaču u roku od par taktova kidao bubne opne. Nakon nekoliko minuta, krvarenje iz ušiju bi stalo, a napadač bi paralisan ležao na zemlji, nemoćan da spreči capove da mu otmu novčanik, skinu čarape ili oglođu nokte. Niko nikada nije otkrio zašto to rade.
Rešio je da ne rizikuje. Čim ih je otkrio, okrenuo je na drugu stranu i obišao ih u širokom luku. Odjednom je čuo dečije glasove i povike roditelja, a ubrzo je ugledao i igralište.
Iscrpljen, seo je na klupu sa koje je imao odličan pregled celog igrališta. Umornim pogledom posmatrao je tobogane, ljuljaške i klackalice. Glad je bivala sve jača. Grčevi u stomaku terali su mu želudačnu kiselinu na usta koja se mešala sa sladunjavim ukusom krvi. Znao je da mora jesti, ali je bio previše slab.
– Još samo malo, samo da se malo odmorim… – mislio je, a onda je krajičkom oka video plavušu duge kose koja mu se približava.
– Koliko je samo ružna – pomislio je – ali dobro, nije ni prva ni poslednja rugoba sa telom porno zvezde… mogao bih se možda i zabaviti… mlade mame…
Fantaziju su presekli grčevi. Plavuša, morala imati oko trideset godina, prišla mu je i sela na klupu pored njega.
– Onaj najglasniji, što maltretira svu drugu decu, to je moj Fredi. Ne vredi, sto puta sam mu rekla da se ponaša, ali ne, isti je njegov otac… mali govnar. Da, isti kao Sven, znaš, to je moj bivši muž. Čak i liči na njega…
– Da, razumem… – jedva je iscedio. Grčevi u stomaku pomešali su sa bolovima u grudima, a od mučnine nije mogao da govori.
– Ne, zaista, ne znam šta je to sa muškarcima danas, ali moj bivši, znaš, prava je svinja. Jedva sam na sudu uspela da dobijem kuću, auto i svu ušteđevinu. Da, srećom pa je sudija jako prijatan čovek, inače nikada ne bismo mogli više ići u našu vilu u Portugaliji na letovanje. Znaš, Fredi jako voli da se igra na plaži, a već zna i nekoliko reči na portugalskom. Mislila sam da ga dam na časove portugalskog, znaš, to je meni tako lep jezik… Ali Sven nije hteo ni da čuje za to, njemu su časovi programiranja i kinesko obdanište dovoljni… Ni ne zna koliko je važno za dete da već od treće godine krene da se obrazuje. Ali Sven je svinja, da, to sam ti već rekla…
Grčevi u stomaku nisu prestajali. Od bolova su počele da mu se tresu ruke, noge više nije osećao. Znao je da mu ne ostaje mnogo vremena. Ne samo zato što uveliko nije mogao da se osloni na svoju snagu i brzinu. Od nekadašnje natprirodne sile nije ostalo skoro ništa. Osećao se kao vreća govana.
– Fredi, ostavi Paulu na miru! – viknula je plavuša.
– Paula je tako divno dete. Znaš, Fredi, ona, Svenja, Eliz, Fiona i Olaf su u istoj grupi, joga za decu i majke. Uvek ih posle dovedemo na igralište da se druže…
– Da, jako slatka deca… – jedva je procedio, a Panta je krenuo da probija želudac i penje se ka grlu.
– Jesu, stvarno su slatki, još su tako mali, ali već imaju svoje stavove… – nastavljala je plavuša.
– Dobro je, to je jako važno – odgovorio je, osećajući kako je Panta promenio putanju polako zastajući u sloju sala na stomaku. Znao je da će ga slanina koju je nagomilao tokom godina bar na kratko zaustaviti, a i grčevi su prestali. Ipak, nije imao mnogo vremena, morao je da pronađe pravo rešenje za glad.
– Izvini, nisam se ni predstavila, ja sam Friderike, a ti?
– Čambrljez, drago mi je… – osmehnuo joj se, a od njegovih krvavih desni i požutelih zuba sledila joj se krv u žilama.
– Takođe – odgovorila je nesigurno, ne skrivajući strah – nego, izvini što pitam tako direktno… a koje je tvoje dete?
– Nisam se još odlučio… – odgovorio joj je, unoseći joj se u lice dok je ustajao i krenuo ka ljuljaškama…