„Uvek budi oprezan. Nikako ne možeš biti previše oprezan. Paranoja? To je samo izoštren oprez. Oni te samo mrze. Zato što si jak. Zato što si brz. Zato što si salamuraj.“
Tog jutra, Yoh-Kew je ustao još ranije nego inače. Izašao je iz bočne zgrade u kojoj je spavao i krako pogledao na plato ispred glavnog ulaza u drevni manastir u kome je boravio, eto, već nekoliko vekova. Rešio je da prošeta. Njegova keetana vukla se po kamenju manastirskog kompleksa ostavljajući jasan trag.
„Eeeee, izvini, nije to loše… ako se izgubim, Veliki Majstor T. će moći lako da me pronađe…“ – mrmljao je, glasno uvlačeći pljuvačku koja mu se skupljala u uglu usana.
Nikada nije saznao kako je dospeo u drevni manastir. Najranija sećanja koja je imao bila su njegov prvi susretom sa Velikim Majstorom T. Simpatični gorostas u kimonu dočekao ga je širokog osmeha:
– „Gde si matorica, sto godina te nema.“
– „Eeee, izvini, mi se znamo?“
– „Naravno batice, nego, pazi ovako: da li ti ja delujem kao neko ko se slučajno pojavio u tvom životu?“
– „Eeee, izvini…“
– „Pa naravno da ne, od danas počinješ svoju obuku u mom domu, postaćeš salamuraj.“
– „Eeee, ne razumem…“
– „Pa salamuraj, a naučiću te i da oštriš keetanu i vešto rukuješ tim drevnim oružjem. U rukama pravog majstora, salamuraja, to oružje je ubojito“ – široki osmeh nije mogao da prikrije koliko je bio ozbiljan.
– „Eeee…“
Tako je sve počelo. Yoh-Kew nije zapravo ni primetio kako je sve počelo. Iz dana u dan, Veliki Majstor T. i on sedeli su na drvenim klupama manastirske kantine, pili kafu, igrali karte i filozofirali o životu sa ostalim salamurajima. Bili su tu Flaša, Čepa, Laki, Teški i mnogi drugi.
A onda bi padao mrak. Na obroncima drevne planine B, gde se nalazio manastir, mrak je padao naglo. Tada je na snagu stupao poseban protokol. Veliki Majstor T. povlačio se u svoje odaje, primajući, jednu za drugom, posete. O tome ko ga je posećivao, malo se znalo, ali su zvuci uživanja, vrisci i smeh, koji su dopirali iz majstorovih prostorija otkrivali da su u pitanju bile ženske osobe iz različitih dimenzija i malaksija. Posvećivao im se sa podjednakom pažnjom. Iz večeri u veče.
Iako su i drugi salamuraji tada počinjali svoj trening, samo je Yoh-Kew znao da samo potpuna posvećenost može dovesti do spoznanja. U nameri da odgonetne drevne tajne salamuraja, počeo je da prati sve posete, vodi poseban dnevnik o aktivnostima Velikog Majstora T. i nije propuštao ni jednu priliku da bude u njegovoj blizini. Da ne bi ništa propustio, često je svoju keetanu – oružja sličnog japanskom samurajskom maču katani – oštrio direktno ispred odaja svoj majstora, pritom predano prateći sve što je kroz teška drvena vrata mogao čuti.
Tog jutra, sunce se na kratko pojavilo na horizontu, da bi ga brzo prekrili tamni oblaci. Vetar je počeo da duva sa svih strana, postajao je sve jači, a Yoh-Kew je znao šta se dešava:
„Eeee, izvini, to su sigurno oni… misle da će moći da me se otarase tako lako… eeeh, neće…“ – prolazilo mu je kroz glavu.
„Osim majstora, niko me ne poštuje… stoka, to je sve stoka… eee… pokazaću im… – tiho je govorio, sve čvršće stežući keetanu u ruci.“
Onda se planinom B prolomio grom, toliko jak, da je probudio čak i Velikog Majstora T.
„Au batice, ode nam Yoh-Kew…“ – reče više za sebe i nežno odgurnu simpatičnu crnku, koja se vrpoljila na krevetu pored njega.
Yoh-Kew je vekovima putovao. Na putu od jedne do druge dimenzije pratio ga je bes. Bio je ljut na svoje dotadašnje saputnike, ostale salamuraje, koji mu nisu dozvolili da u znak protesta kantinu manastira namaže govnima. Uzalud su ga uveravali da mu niko ne sipa otrov u kafu i da vetar na planini ne duva samo u njega. Nisu ga ubedili, a ubrzo su mu leđa okrenuli i njegovi najbolji prijatelji. Kada je jedan od njih otišao iz manastira, Yoh-Kew je bio ubeđen da je u pitanju zavera protiv njega. Ni sve intenzivniji trening iz večeri u veče nije uspeo da ublaži njegovo razočarenje koje se vremenom pretvorilo u bes.
U tom besu, svojom keetanom sekao je sve pred sobom, gotovo ništa ga nije moglo zaustaviti na tom putu.
Međutim, po prelasku u petu dimenziju, Yoh-Kew je upoznao Sensei-a i Pukovnika. Odmah su prepoznali sindrom i prihvatili ga kao nekog svog. Počeli su da ga vode na svoje misije i ubrzo je Yoh-Kew postao stalan član ovog neobičnog benda. Sedeo bi na zadnjem sedištu vozila, zagledan u daljinu, smeškajući se.
Idilu je, međutim, poremetio lukav BABA-in potez. Vešto je uredila da Yok-Kew upozna Yu-Tsu. Ljubav je ugasila sva svetla i upalila mrak u Yoh-Kew-u. Iz noći u noć svojom keetanom udarao je u ogradu njenog dvorca, a kroz mrak do kasno u noć čuli su se njegovi vapaji: „Yu-Tsu…“
A onda, jedne večeri na reci, sve je delovalo kao i uvek, Yoh-Kew je odjednom, ničim izazvan, ustao i rekao:
„Eeeee, izvini… idem da pišam…“
Krenuo je, keetana se vukla za njim po zemlji, zašao je u obližnji šumarak i zauvek nestao.