U sobi je bila tišina, kao i uvek pred novu misiju. Sedeo sam na kauču i posmatrao ga. Ritualnom smirenošću je oblačio kimono, koji je nosio ispod odeće u znak poštovanja na svog Učitelja, Zen-Mastera, koji mu je preneo sve drevne veštine koje je poznavao, iako je Učenik već odavno prerastao Učitelja. Poštovanje prema Učitelju jednostavno ostaje zauvek i nadrasta vreme u obliku kakvo je poznato običnim smrtnicima.
Sada je i on sam Učitelj. Sensei.
Pogledao sam upitno u njega, a on je potvrdno klimnuo glavom i dao znak za polazak. Umešali smo se među smrtnike… Kao i uvek, izabrao je lokaciju sa puno smrtnika, gde će misija imati svoju svrsishodnost. Laserima iz očiju je pretraživao lokaciju u pokušaju da nađe smrtnika ženskog pola, sa nekom vrstom umišljene pseudo-para-kvazi-inteligencije. U jednom trenutku na licu mu je zabledeo Traychetovskee osmeh:
– „O, ne! Vidim jedan primerak bedevije koja govori! I ne samo što govori, već je izgleda i sama to smislila. Znam da će zvučati nemoguće, ali čini mi se da ona i razume to što je upravo izgovorila!“
Potpuno zatečen informacijom da tako nešto zaista i postoji, pogledao sam nepoverljivo u Sensei-a, ali sam u trenutku shvatio da nekad treba pružiti šansu samom sebi da sretneš smrtnika ženskog pola, i da ona proba da pokuša da te ubedi da pokušaš da probaš da poveruješ u iluziju da možda i postoji neka veza između dva nespojiva pojma – inteligencije i žena.
– „Pazi ovako…“ – započe Sensei misiju ispiranja mozga – „imam da ti kažem jednu važnu stvar… a to su dve stvari… pod jedan, dva i tri… zato mislim da će biti najbolje da počnem od četiri pod c…“ – reče, gledajući je direktno u grudi. Primetih staklast pogled kod smrtnice ženskog pola. Standardna reakcija. Sensei ju je ipak precenio. Ili… ne, verovatno je znao istinu, ali je morao da pronađe motiv više, da bi sebe ubedio da je to izazov, a ne samo još jedan posao…
– „Šta kažeš na moj ljubavni tepih?“ – zapita Sensei razgrnuvši kimono.
– „Fuj, prljava dlakava muškarčino!“ – odvrati nesrećnica.
– „Ah, laskaš mi!“ – reče Sensei uz osmeh zadovoljstva. – „Ali odgovori mi na samo jedno pitanje: hoćeš da mi kažeš da je nenormalno da dve osobe približno istih godina, različitog pola odu na jedan panonski safari? Mogli bismo da odsviramo neki kvartet u krevetu… nas troje… ti i ja, a?“
– „Dosadan si“ – žena prevrnu očima, dok se u vazduhu već osećao dobro poznati miris sprženih malih sivih ćelija.
– „U pravu si, krpa sam insignifikantna“ – pognu glavu Sensei, prelazeći na plan B – „ali zar je to razlog da me tretiraš kao trinaesto prase, zadnju rupu na svirali, monetu za potkusurivanje, džak za boksovanje, upotrebljeni uložak…? Da li ti ja ličim na gipsarskog pripravnika, ćopavog guslara ili pak nekog lučkog radnika? Ja sam u stvari jako povučen… skroman… Ja ne tražim ništa drugo nego možda kafu ujutru i novine na stolu… i samo malo… nežnosti. Tražim li mnogo?“ – reče sa uzdahom dok su mu u očima zasjale suze.
– „…“ – otvorila je usta, ali reči nisu izlazile. To je bio početak njenog kraja.
– „Idem ja.“ – reče nesrećnica, ali se nije pomerila. Bacio sam pogled na njene noge, koje su bile okovane armiranim betonom.
Posmatrao sam ga. Nije to za njega bio samo posao. Ne. To je bilo mnogo više od toga. Misija. I obaveza da je iz večeri u veče izvršava, nastavljajući tako misiju svoga Učitelja, istovremeno obrazujući svoga pulena. Da bi Učenik mogao da nastavi tradiciju i nasledi ga. Osetio sam kako me ispunjava ponos. Zadovoljno sam bacio pogled na nesrećnicu u samrtnom ropcu i začuo njen poslednji vapaj koji je sablasno odzvanjao:
– „Vadi ruke iz mojih gaća! Brojim do… brojim do… hiljadu!“
Znači to je to. Misija za večeras se polako privodila kraju. Njen život, tj. ono što je ostalo od njega će se deliti na period pre i posle te večeri. Ako posle tretmana Sensei-a to uopšte i može da se nazove životom u obliku kakvog ga ljudi poznaju.
Razmišljao sam o Sensei-u. Potrebno je stvarno biti istrajan, pa iz večeri u veče ići u različite misije. I to zvanje zasigurno nije stekao bez razloga.
– „Pokret!“ – prekinuo me je u razmišljanjima Sensei – „imamo još puno posla da obavimo večeras. Treba da operemo par sapuna, štrojimo evnuhe tupim makazama, a mogli bismo da naložimo drvenu pećku. Možda ipak prvo da odemo do moje babe da nam pokaže kako se kiseli kupus…?“ – razmišljao je naglas.
– „Sensei“ – rekoh pun strahopoštovanja uz drevni pozdrav – „sledim te…“
Položio je ruku na moje rame i klimnuo glavom:
– „Idemo…“