Vetar je tih dana brijao ravnicu. Tukao je sa istoka, probijajući i najdeblje zimske kapute, mrveći kosti. Kaputi su se kroz grad kretali sporo i mučno, a samo ih je muka i mogla naterati da po takvom vremenu izađu napolje.
Tog jutra, Gnojica je ustao vrlo rano. Nije bilo ni podne. Pogledao je kroz prozor i shvatio da je pogledom tražio televizor. „Staklo je staklo“ – mumlao je više za sebe – „i ovde i onde su neki ljudi koji nešto rade“. Zabolela ga je glava. Znao je da ne treba da razmišlja na prazan stomak. Sestra mu je to stalno ponavljala, ali je on, naravno, opet bio zaboravio na njen savet. „Dobro, vreme je da jedem.“
Doručak je već bio spreman. Sestra, koja je propustila svaku priliku da se uda, trudila se da bar bratu bude od koristi. Mada je celog života sanjala da postane pevačica, vrlo brzo, već nakon petnaestak godina muziciranja, shvatila je da zapravo nema sluha i da je njen pravi poziv da bude supruga. Njegova supruga.
Stalno je mislila na njega, ne znajući da je on odavno odjezdio u neku daleku dimenziju i da se sad zove Pukovnik.
Ni tog jutra, sipajući kafu svom bratu Gnojici, nije uspela da se uzdrži. Uzdahnula je i samo tiho upitala brata: „Jesi se čuo sa njim?“
„Sa kim?“ – trgao se uspavani Gnojica. „Melanhtonom Čortanovačkim?“
„Ma ne, nije Melanhton. Uostalom, rekla sam ti da ti on nije pravi prijatelj.“
„Kako nije, pa to je moj jedini prijatelj…“ – branio se Gnojica.
„Kakav ti je to prijatelj koji te zove samo kad mu treba neko da pridrži onu skalameriju u garaži? A i te sprave. Pitam se čime se Melanhton uopšte bavi i zašto ga niko u gradu osim tebe nije video. A da, i osim one devojke koja je letos u sred noći zvala roditelje vrišteći od straha zbog nekog Melanhtona koji je prati.“
„Ne znam kakve veze ta neka Tamara ima sa Melanhtonom…“ – krenuo je da odbrusi sestri Gnojica, samo da bi se odmah ugrizao za jezik, pomislivši: „Nisam smeo da joj pominjem ime, Melanhton mi je to jasno zabranio…“
„Nije ni važno, te devojke ionako više nema… na osnovu onoga što su ronioci izvadili iz reke jedva su uspeli da utvrde da su to njeni posmrtni ostaci…“, tiho je, više za sebe, konstatovala sestra. „Ipak, i dalje mislim da bi trebalo da promeniš društvo i da mu se javiš.“ – odlučno je presekla diskusiju.
„Kome, tvom Račmenu?“, upitao je Gnojica, zlurado se cereći. „On zapravo i nije tvoj. Više je moj drugar, zar ne?“
Sestra je ćutke gledala u svoj prazan tanjir.
„Dobro, dobro, nemoj se odmah duriti, idem danas do njega, pa ću videti šta mogu da učinim za tebe“, pomirljivo je dodao Gnojica i zagrizao u ogroman komad hleba sa čvarcima.
„Mmmm, pa ovo je odlično…“, komentarisao je, „mogla bi mi češće praviti čvarko-burger.“
I dalje je ćutala.
„Ajde dobro, nije do Račmena“, polako se nervirao. „To je sve zbog onog njegovog nazovi-druga, onog što ga stalno vuče po kafanama i žurkama… zbog njega te je zaboravio i sada svako veče provodi sa nekom drugom bludnicom…“, već je uveliko vikao, dok su ostaci čvaraka i mrve hleba letele na sve strane.
„Njih dvojica, to su… oni su obični… papani, znaš, obični nazovi-mangupi, svinje, nafurani bednici…“, završio je Gnojica, potpuno padajući u vatru.
„Nemoj tako, ipak je Račmen naš drug…“, blagim glasom ga je umirivala sestra.
„Dobro, dosta, idem danas da se vidim sa njim, a ako je onaj kreten tamo, videćeš, obračunaću se već sa njim, znam i kako.“
„Gnojice…“, sa suzama u očima mu je dodirnula ruku, „ti si toliko dobar…“
Sa radija se iz druge prostorije čuo se još samo refren poznatog hita: „Ruže, ruže, rumeneee…“
Autobusom se zaputio ka velikom gradu. Svetla velegrada mamila su ga, ali i plašila. Znao je da ga tamo niko ne poznaje, a i da ga često gledaju što podozrivo, što sa prezirom. Osećao je to. Svaka devojka kojoj bi pokušao da se nasmeje, okretala bi glavu uz izraz užasa na licu. U gradskom prevozu, ljudi su se sklanjali, ustupajući mu odmah sva mesta u blizini. Jedno vreme se pitao zašto je to tako.
A onda mu je jedne večeri prišao izvesni Div, naširoko poznat šeret, i šaljivo, a zapravo veoma ozbiljno objasnio da za tipove koji, kao on, ne poznaju drevni ritual pranja, svet nema previše razumevanja. Za obične smrtnike tipovi kojima znoj curi iz svih otvora na telu deluju kao nešto neprirodno. Da bi ga oslobodio tog problema, Div mu je obećao rešenje: „Vidi, sada si običan smrtnik koga samo ukućani poznaju pod imenom Znojica. Priključi se BABA-inim hordama, žvaći dnevno po šaku ovih crva, pij dve to tri litre surutke, spavaj u debelim vunenim čarapama i nosi mantil od sirove kože varana i stvari će se brzo promeniti… na bolje“, rekao mu je tada Div, namignuo i nestao.
Nakon nekoliko meseci Divovog oštrog režima, Znojica je počeo da se oseća bolje. U njegovom slučaju to je značilo – manje. Istovremeno je počeo da dobija na težini, čudni čirevi su mu prekrili telo da bi se ubrzo pretvorili u klobuke pune gnoja, pa je iz daleka izgledao kao mišićavi snagator. Tako je Znojica postao Gnojica. Bio je to njegov prelazak u narednu dimenziju.
Negde pred kraj radnog vremena stigao je pred zgradu Njegoševe 9. Vetar je ledio ionako retke misli u njegovoj glavi, na njegovim paperjastim brčićima polako se formirao led. Prvo što je ugledao bila je čudna zelenkasta svetlost koja je dopirala iz zbornice. Tamo je sedeo samo jedan ćelavi čovek, koji je pušio i blenuo u užaren zidni sat koji je očito bio pokvaren. Sat u plamenu u zbornici pokazivao je 19 časova i 2 minuta. „Čudno, na mojoj čuki, a koliko vidim i na telefonu, zapravo je 17 časova i 13 minuta“, pomislio je. „Uostalom, šta me briga za ćelavog, idem da nađem Račmena…“, trgao se i krenuo uz stepenice ka prostoriji u kojoj je očekivao da će sresti starog prijatelja.
Ušao je bez kucanja. Kako je otvorio vrata, tip koga su u gradu zvali „Meksikanac“ trgao se iz nekog čudnog stanja sličnog hipnozi, odgurnuo je violončelo koje je držao i iskočio kroz širom otvoren prozor. „Neeeeeee…“, čulo se spolja, a onda je sve utihnulo.
„Još jedna žrtva ovog ledenog pakla, ova zima stvarno utiče na psihu ljudi…“, više za sebe je mudrovao Pukovnik, neprimetno se smeškajući.
„Alo Meksikanac, jesi dobro? Čoveče, pa mogao si da padneš…“, s prozora je viknuo Sensei kome hladnoća, koja začudo nije prodirala u prostoriju, inače nije smetala.
„Aaaaa, sve je u redu… samo da nađem oko…“, cvilio je Meksikanac puzeći po zaleđenom žbunju čije granje je bilo oštro kao žilet. „Ništa ne vidim… aaaa….“, jecaji su bivali sve tiši…
„Ako uzmeš u obzir da su se kapaciteti tvog vida praktično spontano prepolovili – dobar si“, doviknuo mu je Sensei, „i vodi računa da pokupiš i ona dva prsta tu dole iza žbuna, mada… osam je izvesno tvoj srećan broj…“, predusretljivo je s prozora savetovao Sensei.
„Da li čovek koji ima jedno oko zapravo ima jedno oko ili nema jedno oko?“, više za sebe upitao se Pukovnik.
„Odlično pitanje“, istog trenutka se javio Sensei, zatvarajući prozor, „nikada zapisana teorija o jednoj ruci upravo o tome i govori… to je sve stvar perspektive, nivoa radijacije i veštine čoveka pri prelasku iz jedne u drugu dimenziju.“
Zauzeti dešavanjem u dvorištu i novim derivatom teorije o jednoj ruci, Sensei i Pukovnik skoro pa su zaboravili na nezvanog gosta koji je paralisan i dalje stajao u vratima čvrsto držeći kvaku.
„De si Gnojice, kvako stara!“, povika Pukovnik toliko glasno da se violončelo raspalo, a staklo na prozoru napuklo.
U tom trenutku slika starog majstora Panike, prvog profesora ovog instrumenta na svetu, oživela je. Majstor je izašao iz slike i sablasnim glasom promukle šišarke prošaptao: „Lepi moj, ovo ćeš mi platiti…“
Srećom, Sensei je ostao pribran, munjevito je dohvatio gudalo i vešto ga bacio ka majstoru. Gudalo je Paniku pogodilo direktno u srce, začulo se samo još jedno tiho „lepi moj…“ i majstor je nestao. Na mestu na kom je stajao ostalo je samo grumenje spaljenog kalofonijuma. Istovremeno, majstor Panika pojavio se ponovo na slici i smeškao se sa zida kao da se ništa nije desilo.
„A sad ti Gnojice, ostavi tu kvaku, još će te ujesti…“, obratio se nezvanom gostu Sensei. Istog momenta, kvaka na vratima je oživela i svoje zube nalik zmijskim zarila je u Gnojicinu šaku – iz rane je počeo nekontrolisano da lipti gnoj.
„Uvek moraš da praviš sranja, e moj Gnojice…“, sad je i Pukovniku bilo dosta svega. „Ali dobro, uđi više i reci šta hoćeš…“, pomirljivo je dodao Pukovnik.
„Ovaj… eeee, da…“, Gnojica je teško uspevao da dođe sebi, i dalje pod utiskom svega što je video za samo nekoliko minuta.
„Da, mislim… gde ste paceri… šta ima?“ – konačno je uspeo da izgovori Gnojica. „Dugo se nismo videli. Šta je, nije valjda da se kriješ od mene, a Račmene?“
Dok je smišljao šta da odgovori i kako da se otarasi Gnojice, Pukovnik je posmatrao Sensei-a koji je u međuvremenu seo i počeo da lista novine i time Gnojicu jasno prepustio Pukovniku. Svaka komunikacija sa pripadnicima BABA-inih hordi za njega je bila tabu. Čvrsto se držao tog kodeksa.
„Šta je miševi, maca pojela jezik?“, nastavljao je Gnojica ohrabren tišinom. „Ajde, vodim vas na pivo, da i vi nešto doživite u svojim nebitnim životima. Ajmo, vodim vas u provod, ni ne znate šta je to…“, insistirao je.
„Matori, kasno je… možda je vreme da ideš“, presekao ga je Pukovnik. Sensei je samo na kratko podigao pogled sa novina i namrštio se.
„Ajde sise jedne, niste se valjda uplašili, šta bi vam falilo, malo da naučite nešto od tatice… kako se provodi, pije i ide u život…“ – već u zanosu je siktao Gnojica. „Da vam nije mene, ne biste ni znali šta je život, ajde, idemo, pivo, ribe, ludilo…“
Videvši da je Pukovnik spreman da Gnojicu jednim potezom malog prsta na levoj nozi degažira kroz zatvoren prozor da Meksikancu pravi društvo, Sensei je samo klimnuo glavom Pukovniku, a ovaj se na to samo nasmešio i okrenuvši se ka Gnojici rekao: „Ajmo“.
Za nekoliko minuta stigli su u poslednju lučku birtiju na rubu te dimenzije po imenu „Na kraju svemira“. Kafanu su pohodili lučki radnici, pekarski šegrti i gipsarski pripravnici. Vlasnika, izvesnog Franju, zvali su „Spejs Frank“, ali ga vekovima niko nije video. Poslednji put je viđen u društvu Marvina i Joe-a isped birtije kako sa njima igra loruma. Bar je tako govorio njegov šanker, četvrti za stolom tog dana, ozloglašeni prevarant, iskusni kockar i majstor vraćanja paste za zube u tubu. Ako mu je verovati, u toj partiji je na rendaljci izgubio levu šaku, koju je Joe zadržao kao nagradu, pa je šanker od tada umesto ruke imao kuku, a ubrzo i nadimak „Kapetan“. Kuka se u takvoj lučkoj birtiji ispostavila kao izuzetno korisna sprava: njom je šanker sa lakoćom otvarao piva, strugao povraćku i krv gostiju sa šanka, vadio čepove od vina, a ukoliko bi došlo do kakve kafanske tuče, vešto bi siledžiji zario kuku u oko i tako ga vukao do vrata birtije gde bi mu ostavljao slobodan izbor – ili da se gubi odatle ili da izgubi oko.
Kafana „Na kraju svemira“ bila je polu-prazna. Gnojica se mrštio. Očekivao je klub prepun pomahnitalih tinejdžerki pred kojima je nameravao da celo veče ponižava Račmena, a umesto toga sa šanka mu se smeškao Kapetan, a u uglu birtije sam je sedeo i čitao novine ogroman tip koji je tu dolazio skoro svako veče i bio jedini redovan gost, pa je samo na njegovom stolu stajao natpis „rezervisano“ koji je neko flomasterom precrtao i dopisao „Čambrljez“.
„Au, gde ste me ovo doveli, nesrećnici jedni… vidim kako se vi provodite, krijete se kao buba-švabe po ovakvim rupama…“ – Gnojica je bio rešen da do kraja večeri vređa Pukovnika i Sensei-a.
„Sešćemo ovde“, kratko je rekao Sensei i pokazao na sto iza ulaza.
„Ajde barabe, da vidimo od kakvog ste materijala pravljeni… Konobar, daj tri piva, tri viskija i šta će da pije kafana!“, vikao je Gnojica ka šanku smeštajući se u neudobnu stolicu.
Kapetan je za par minuta doneo pivo marke „hobotnica“ za Gnojicu, dok su Pukovnik i Sensei, kao redovni gosti dobili jaku kafu i mešani sok od papaje, manga i crne ribizle. Pukovnik mu je klimnuo glavom i Kapetan se udaljio.
„Šta to pijete, idioti jedni? Nije ni čudo što ste takvi…“ – izgovorio je Gnojica, zgrabio flašu piva i prineo je ustima da otpije gutljaj. U tom trenutku iz flaše je iskočila interdimenzionalna hobotnica i zalepila mu se za lice.
„Mmmmm…“ – panično je mumlao Gnojica…
„Šta je, ne valja cuga?“ – upitao ga je Pukovnik, zadovoljno se smeškajući.
„Mmmmm…“ – i dalje je mumlao Gnojica pokušavajući da ustane i istovremeno odlepi hobotnicu. Ni jedno ni drugo mu nije polazio za rukom.
„O da…“, javio se sad i Sensei, „znao sam da i dalje radi.“
Poznavajući tipove poput Gnojice, Sensei je još u Njegoševoj 9 skovao plan. Namerno je predložio da odu u tu birtiju. Namerno je Gnojici ustupio tzv. „Ciletovo mesto“, znajući da sa te stolice nema ustajanja.
Stolica je skovana jedne letnje noći u decembru, bilo je to pre mnogo vekova. Njena funkcija bila je da svakog ko bi napravio tu grešku i sedne na nju, spreči da ustane. Mehanizam je bio jednostavan. Svaki pokušaj žrtve da ustane bio je uzaludan. Tretman, ma kakav on bio, bio je zagarantovan. Tek nakon sedam sati i 2 minuta, žrtva je morala da ustane, napusti birtiju i nikada se više ne vrati.
Stolicu je skovao stari lisac Špilja. Dubok i nedokučiv – tako je i stekao nadimak – prvi, jedini i poslednji stručnjak za marvinofoniju, Špilja je u birtiji držao časove solfeđa. Te večeri učenik je bio izvesni Cile. Seo je na stolicu koju je Špilja preparirao samo za njega i čas je počeo.
„Des Cile“, rekao je Špilja.
„Evo matori, dobro je, kako si ti?“, brundao je Cile.
„Nisam te pitao gde si, šta radiš, magarčino“, strogo je uzvratio Špilja, „rekao sam des, dakle pevaj kad kažem!“
„Emm, ne razumem…“ – žmirkajući je odgovorio Cile.
„Sad ćeš da razumeš… Ovako: idemo, prvi, cis!“ – reče Špilja vešto ispaljujući pikavac Ciletu u glavu. „Pa sad na četvrti – fis“ – pogađajući Cileta još jednim užarenim pikavcem u oko.
„Aaaaa, nemoj Špilja, jesi normalan?!“, vrištao je Cile.
„Dobro, samo nemoj da falširaš, idemo ponovo na prvi – cis“, sledeći pikavac je Cileta pogodio u širom otvorena usta.
„Aaarrrgh…“
„Bravo, vidiš da možeš… pa sad dominanta, ajmo, na peti – gis!“ – sledeći pikavac je takođe pronašao put do Ciletovog levog oka.
„Aaaaaa…“
„Odlično pevaš, biće nešto od tebe…“, zadovoljno se smeškao Špilja, „ostaviću te tu da vežbaš, znaš, vreme je da idem, ti častiš, zar ne?“, šeretski se nasmejao i izašao u noć. Bio je to poslednji put da ga je Sensei, koji je slučajno (?) tog dana pio kafu u toj birtiji, video.
Videvši da Gnojica ne uspeva da izađe na kraj ni sa stolicom ni sa hobotnicom, Sensei je rešio da okonča tu scenu koja je bivala sve manje zabavnom. Uostalom, morao je sa Pukovnikom da isplanira sledeću misiju. Bilo je vreme za važnije stvari. Klimnuo je glavom Kapetanu, za tren oka ovaj se našao za stolom i svojom kukom vešto odstranio hobotnicu sa Gnojicinog lica. Bilo je potpuno izdeformisano, crvene pege mešale su se plavičastim ranama u kojima se stvarao novi gnoj.
„Aaaaa… e matori, nije vam fazon…“, sad je već urlao Gnojica. „Ne znam šta su mi stavili u ovo pivo, ali ne osećam noge, ne mogu da ustanem…“
„Dobro, u redu je. Prekini da urlaš.“ – vidno nervozan mu je rekao Pukovnik.
„Mislim da Špilja ne bi imao ništa protiv da ti poklonimo Ciletovu hoklicu…“, zamišljeno je rekao Sensei, „ajde da vidimo koliko je to drvo zdravo… Zdravo!“ – viknu Sensei i u tom trenutku stolica se pretvori u štake koje su Gnojicu same vodile ka izlazu iz kafane.
„Vidimo se Gnojice“, pozdravio ga je i Pukovnik, vedro mu salutirajući.
„Eeee… nije ti fora… matoriii… moja setra…“ – ostatak rečenice Pukovnik i Sensei već nisu čuli, Gnojicin glas izgubio se u hladnoći noći.
„Konačno“ – reče Pukovnik. „Kako mi samo ide na živce… još je morao i sestru da pomene.“
„Čekaj, to je znak. Ajmo.“ – reče Sensei. „Vreme je da Gnojica dobije ono što je tražio.“
Sve je bilo jasno: istog momenta Pukovnik je izvadio svoj telefon i poslao poruku Gnojicinoj setri: „E izvini što smetam, ali imamo veliki problem sa Gnojicom. Sedimo u kafani, Gnojica je izgleda popio više nego što treba, eno ga u toaletu, ne izlazi već pola sata.“
Nije prošlo ni pet sekundi – sestra je celo veče sedela i očekivala Račmenov poziv – i Pukovnikov telefon je zazvonio.
„Halo, ko je to?“, na telefon se javio Sensei, „ko, Gnojicina sestra, aha, da…“
„Gde je Račmen, daj mi Račmena, hoću njega, mislim hoću s njim da razgovaram…“, vrištala je Gnojicina sestra.
„Pa da, ali vidi ovako, Gnojica je otišao da povraća, Račmen je sa njim, mora da ga pridržava… Nego da te pitam, hoće neko od vas da dođe po njega kolima ili da zovemo hitnu pomoć?“
„Molim, šta, kako, ne razumem… ne, o ne…“ – u šoku, sestra je prekinula vezu.
„E tako…“, zadovoljno se smeškao Pukovnik.
„Ne brini, nije još gotovo, tek počinje…“ – odgovorio mu je Sensei.
Poruke na telefonu su stizale jedna za drugom, sestra je očito brzo kucala. A onda je telefon opet zazvonio. Ovog puta javio se Pukovnik. Slušao je i grohotom se smejao.
„Ko se javlja?“ – upitao je Sensei.
„Poziv od kuće, sestra je krenula redom da zove sve koje poznaje, pa i moje… samo da znaš, upravo smo dobili poziv na večeru, ova akcija ih je sve oraspoložila.“
„Naravno“ – skromno je odgovorio Sensei. „Važno je uvek znati kad je dosta…“
„Tako je, a Gnojica je to morao da nauči na teži način.“
„Nije taj ništa naučio, ko jednom pristupi BABA-inim hordama taj je izgubljen. Ali dobro, rešili smo to profesionalno – Kapetane, daj još jednu kaficu.“
„I meni još jedan sok od papaje.“ – dodade Pukovnik.