Traktat o sindromu mentalne malaksalosti pisali su sa prekidima od 1998. godine Rale i Đole, a vekovima ranije ili milenijumima kasnije svoje doprinose dali su i Đomla, Imre… sve stara ekipa. Od prvih vesti koje je preneo naširoko poznati „Marvinov zabavnik“ do sistematske obrade arhivskog materijala, čitava večnost prošla je kao tren. Ali dokle?
Šta je fikcija, šta je inspirisano stvarnim događajima ostaje nejasno. Jasno je da Traktat predstavlja dokument jednog vremena koje je prošlo. Ili tek dolazi? Jasno je takođe da su svi likovi fiktivni, ako se neko u njima i prepozna – što bi rekao jedan stari dobri pisac: svaka sličnost je namerna?
Decenijama se među obolelima od sindroma mentalne malaksalosti vodi večna diskusija o tome da li je potrebno dodatno objašnjavati fenomene (p)opisane u Traktatu. Treba li dakle generisati dodatna tumačenja? Da li je neophodno graditi teorijski okvir koji svakako ne bi bio dovoljno fleksibilan da pokrije neuhvatljivost apsurda u pričama i likovima Traktata. Ili, ukoliko bi se takva fleksibilnost i mogla postići, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri bi svaki odgovarajući pokušaj bio proizvoljan, a samim tim i izlišan. Mada je uzaludan rad jedan od konstantnih motiva u Traktatu, umesto svakako nepotrebnih definicija, vredi nepostojeće recipijente smrtonosnog štiva uvesti u svet ove zbirke uz nekoliko napomena.
Ako pođemo od pojma i definicije mentalne malaksalosti u užem smislu nećemo nikuda stići. Nećemo stići nikuda ni ako mentalnu malaksalost shvatimo kao širu metaforu ili neku drugu retoričku figuru kojom se opisuje neki – kako god shvaćeni – društveni razvitak. Dovoljno će biti ako sve likove opisane u različitim pričama Traktata shvatimo kao obolele od sindroma mentalne malaksalosti. Zašto je to tako, koji su to simptomi sindroma, zbog čega svi ovi likovi deluju pomalo čudno – ovo ostavljamo kvalifikovanoj čitalačkoj publici da proceni. Važno je pritom istaći da je apsolutna većina likova inspirisana stvarnim događajima što celu priču čini još zanimljivijom. Mada je, s obzirom na svakodnevni užas, a i na činjenicu da autori traktata i ne kriju da je njihov zadatak stilizovana dokumentacija svakodnevnih doživljaja, čak i ova napomena trivijalna, šta je važno, a šta banalno nevažno – takođe ostavljamo nekvalifikovanim konzumentima.
Konačno, kao i u stvarnom životu i likovi opisani u Traktatu podložni su promenama. Za razliku od potpuno fiktivnih junaka, likovi iz Traktata nemaju luksuz postojanja u jednoj tipski uokvirenoj statičnoj formi. Oni se menjaju – od scene do scene, iz priče u priču. Ili kako to Traktat naziva: oni prelaze iz jedne u drugu dimenziju. Kako, u kojim okolnostima do ovih promena dolazi, zašto se one dešavaju ili zašto izostaju, samo su neka od pitanja na koja niti imamo niti tražimo odgovore. Treba ipak, polu-kvalifikovane tumače Traktata podsetiti na ovaj zanimljiv motiv prelaska – figura tranzicije iz jedne u drugu dimenziju ili malaksiju ponavlja se i predstavlja važan element nevažne konstrukcije apsurda u ovom delu.
Konačno, osvrnimo se na samu strukturu Traktata: Nakon neizostavnih teorijskih razmatranja, hiper-kvalifikovanim žrtvama upijanja Traktata nudi se kratak pregled osnovnih postulata ove svojevrsne mitologije – meta-priče o super-junacima Marvinu i Džou. Tek tada uporni i umorni čitaoci mogu se prepustiti iscrpnoj dokumentarnoj građi. Priče – reč je dakako o manje ili više umetnički uobličenim izveštajima – ne slede nikakvu hronologiju, s obzirom da linearno poimanje vremena u Traktatu ne igra nikakvu ulogu. Redosled ovde prikazanih događaja uslovljen je tek ograničenim mogućnostima autora da ih verodostojno dokumentuju. Jer – naposletku to treba naglasiti – Traktat se piše sam. Traktat je život, dok su autori tek oruđe u rukama trans-dimenzionih sila koje ga prožimaju. Time dolazimo i do nemogućeg završetka Traktata: dok je ova dokumentarna zbirka ograničena, doživljaji koji se sami unose u (još) nezapisane delove Traktata to izvesno nisu. Stoga nije pogrešno na kraju svake od priča svojeručno dopisati poznati revolucionarni slogan: Nastavak u sledećem broju…