Pukovnik koji je u svojstvu Zen-Učenika pohađao kurs kod Sensei-a, sledeći time i drevni put Bušido-a, bio je neverovatno talentovan. Njegov poziv Pukovnika bacao ga je od trenutka imenovanja u ovaj čin koji je dobio od samog Cara Tromeđe dva drevna carstva – Toharskog i Hetitskog – Džona III Ramba u najteže predele ovog i nekih drugih svetova koje možemo podeliti na dimenzije i malaksije.
Rad u teškom okruženju, smena nekoliko bio-vlasti, kao i celokupna tranzicija sistema dimenzija od BABA-inog dolaska po mozgolit u Marvinov Džep ostavili su trajne posledice.
Rešen da se na kratko povuče iz burnog posla, Pukovnik je otputovao u sedamnaestu malaksiju svoje pete dimenzije. Tamo ga je čekao Sensei.
– „Konačno.“ – reče Sensei – „Stigao si.“
– „Da. Došao bih i ranije, ali Reno nije hteo da upali…“
– „To je zato što nisi poslušao savet onog pantića – kako se samo zvao?… a da, Pantić…“
– „Ma ne, nego nije više bilo goriva…“
– „To ti je popila ona veštica… ona Vuduarka…“
– „Sensei…“
[…]
Sensei je boravio u jednoj maloj drvenoj kolibi na visoravnima Kamen-planine. Okružen kamenjem i stenama bez ijedne travke u krugu od 12000 milja, Sensei je bio primoran da svoju kolibu uredi po pravilniku Bušido-a. U uglu je neprestano gorela drvena pećka pored koje je stajala prazna kantica kojom je Sensei zalivao svoju baštu. Da bi odoleo iskušenjima ovog asketskog života, Sensei je svakodnevno izvodio drevne vežbe koncentracije – prao je sapun, nekad i nekoliko puta dnevno, kiselio je kupus u bušnoj vunenoj kaci, a ponekad bi iskopao rupu u dvorištu tražeći nebo u njoj, ali samo kad mu je bilo jasno da će iz rupe sijati sunce.
[…]
Pukovnik je na Kamen-planini proveo nekoliko vekova. Taman kad je bilo jasno da će svoje veštine morati da prenese nekome, u jednoj od misija na koje ga je Sensei vodio pronašao je svog Učenika. Pukovnik je znao. Ukoliko je hteo da i sam postane Sensei, morao je da dobije Učenika. I pronašao ga je.
Novi učenik zvao se Njenin. On je bio Njen dečko. On je popravljao Njen računar. On je nosio Njeno đubre i slušao Njene priče. Čak je i sam prepričavao Njene priče. Još gore, on je verovao u Njene laži. On je jednom rečju bio samo Njen. Zato je dobio ime Njenin.
Pukovnik je znao. On od Njenina mora napraviti bar dobrog Učenika. Kosmičke sile sputale su ga, međutim, da od Njenina napravi naslednika Bušido veština. Ipak nakon mnogo uloženog truda uspeo je da od Njenina napravi Nenina. Nenin mu je od tada zauvek zahvalan. Iako mu nije mnogo ostalo od veština koje je Pukovnik pokušavao da mu objasni, Nenin je uspeo da se bar malo izdigne iznad ostalih smrtnika. Pukovnik ga je oslobodio njene bio-vlasti i Nenin je postao slobodan. Tada je i otišao.
Pošto je Pukovnik ostao bez jedinog učenika, shvatio je da je propustio šansu da i sam postane Sensei. Njegov Sensei uvideo je to i pokušavao je da mu pomogne, ali je Pukovnik bio ljut. Toliko ljut da je rešio da napusti put Bušido-a.
Dok je jednog jutra Sensei pokušavao da založi drvenu pećku koja se bila ugasila – što je samo po sebi bio loš znak – vrata su se s praskom otvorila i nešto poput vetra uskovitlalo je stvari po kolibi i ugasile jedva spaseni plamičak u drvenoj pećki. Pritom je jedan od nekoliko mobilnih telefona koje je Sensei kao poslednje relikte njegovog života smrtnika čuvao u sudoperi zazvonio na jedan do tada nepoznat način. Polifona melodija odzvonila je: „Ja sad idem!“.
Sensei se osvrnuo i shvatio da je Pukovnik nestao. Izašavši u svoju nepostojeću baštu u kojoj su rasle zelene providne mušmule i okamenjeni uvin čaj, Sensei je počeo da doziva Pukovnika. Njegov glas odzvanjao je visoravnima Kamen-planine, ali odgovora nije bilo.
Pukovnik je nestao. Da zaista, bio je to dan kada je Pukovnik nestao.