Sedeo je za svojim stolom i prelistavao dnevne novine.
Zadovoljno se smeškao.
Sobu je ispunjavala umilna melodija jednog soprana.
Prineo je ruku stolu i uzeo šoljicu kafe. Ispio je gutljaj. Pogladio je svoju bradu i zamumlao od zadovoljstva. Klimnuo je glavom devojci sa staklenim okom ispod stola da može da ustane i izađe.
Ime mu je Buraz.
Đakomov Buraz.
Posmatrao je stvaranje Zemljine kore, potopio Atlantidu i istrebio dinosauruse ali je najbolje godine svog života ipak posvetio proučavanju radova najvećih umobolnika koje je ovaj svet video i pregalačkim radom njihova imena zlatnim slovima upisao u svoju malu bibliju mentalne patnje.
Oštar glas medicinske sestre najavio je stranku.
Prilika na vratima se ukazala.
Devojka u ranim dvadesetim.
Lice i telo kao u osušene hrizanteme.
Dva oka…sa iste strane nosa.
Noge okovane armiranim betonom.
Leva strana talasaste lubanje fali.
U rukama čvrsto stegnute stvrdnute sline.
Usne su mu se razvukle u širok osmeh…prepoznao je rad.
– Dobar dan, doktore, ja sam…
– Znam ko ste – prekinuo je Đakomov Buraz – i znam zbog čega ste ovde. Znam sve.
– Ali…
– Nema „ali“. Znam sve. Jesam doktor, ali za vas nisam doktor, zapamtite to dobro. – bensedinskim glasom reče Đakomov Buraz – Ispričajte mi samo kako ste dospeli ovde.
– Samo sam sedela za kompjuterom, kada se ukazao jedan veliki frižider. Otvorila sam vrata, a prostoriju je zapahnuo nepodnošljiv smrad…
– Hmmm… da… – pomisli Đakomov Buraz – Dimenzioni Frižider. Uvek sam voleo klasike…
– … ukazala se nepregledna crna rupa i ubrzo sam osetila da me ona uvlači u sebe. – nesrećnica je briznula u plač – Šta mi se to desilo? Šta?!
– Šta? Možda je bolje da pitaš: „ko?“ – Đakomov Buraz pogladi svoju bradicu i glasom punim strahopoštovanja započe izlaganje:
– U pitanju su mentalno malaksali paćenici, emocionalni invalidi, moralno posrnule kreature, psiho-fizički izobličeni zlikovci, osvedočeni umetnici ispiranja mozga koji su iz dosade u količinama nepojmljivim običnom smrtniku otvorili zapečaćena vrata Dimenzionog Frižidera i od njega napravili kapiju pakla. Smrad koji si osetila potiče od spaljenih moždanih ćelija umišljenih kalaštura poput tebe, prljavih kvazi-feministkinja, radoznalih bedevija, prokletih drolja, skrnavih glumica orgazama, koje su samo iz znatiželje otvarale frižider i kretale na put bez povratka, u crnu-rupu-koja-uvlači-sve, da bi dobile zasluženu kaznu.
– Eto, to je cela priča… ako ostatak tvog jadnog ženskog mozga može da je razume.“
Nesrećnica unezvereno baci pogled na svoju levu ruku.
– Ali…gde je moja leva ruka?! Doktore!
Osmeh nestade sa lica Đakomovog Buraza:
– Već sam Vam skrenuo pažnju da ja nisam doktor. Doktori po definiciji leče ljude, a Vi… ili barem ono što je ostalo od Vas… to svakako više niste. Da ne spominjem da nisam siguran da imam šta da lečim. Što se Vaše ruke tiče, moram da je zadržim kao nadoknadu za svoj rad. Pretpostavljam da nemate novac da platite sve ovo, zar ne? A sada dođite. Kleknite pod sto.
Nežnim pokretom ruke, Đakomov Buraz nesrećnici izvadi jedino preostalo, stakleno oko, uze novine sa stola, sede na stolicu i glasom koji je ulivao poverenje prošaputa:
– Molim Vas da usput pevate. Imate lep glas.