Popišanik je bio frustrirani radnik kulture u birokratskoj mašineriji umetničke škole. Imao je visoke ambicije i želeo je da izbije na čelo te institucije, da postane direktor, ali, avaj, to nije išlo. Korumpirana ekipa na čelu ga je davno provalila. Znali su da on nije igrač za prvu postavu, čak ni za klupu. Eventualno, on je bio dobar za pražnjenje mobilnih kibli kada se završi trening prvotimaša „Devojaka koje napucavaju“ iz Velikog sela.
O njemu su uvek kolale priče da je vaginaš: uvek kada se trebalo zauzeti za sebe on je birao put nesnađenog pubertetlije koji je prvi put suočen sa mogućnošću dodira ženskih dojki. On bi stisnuo, ali nije to tuba za pastu, dragi moj čitaoče.
Popišanik je često posećivao žurke u malim mestima, daleko od metropolisa, jer jedino tamo koliko-toliko prolazio njegov provincijski šarm. Tamo je jedino mogla da prođe ona stara dobra „toliko si mi simpatična, da bih želeo da me poljubiš“.
Kada bi se provincijska naivka drznula da krene sopstvenim usnama ka njegovom obrazu, on bi kao stari šeret okrenuo usta i ona ne bi uspela da se zaustavi. Nakon tog dodira sa njegovim Labelo-odnegovanim-usnama, provincijalka bi se postidela, ali bi Popišanik uspešno posejao klicu privlačnosti koja bi počela lagano da tinja u njenom srcu. Na kraju bi se sve završilo burnim vezama koje su u proseku trajale popodne i pol’, jer je toliki bio Popišanikov potencijal da zadovolji izabranice srca svoga.
Ipak, nije bilo sve ni u osećanjima. Došla su nova vremena i čak su i provincijalke savladale osnove hipergamije i nisu se lako podavale đilkošima koji bi se povremeno našli u njihovim malim mestima. Popišanik je počeo da oseća recesiju kopulacije i lejmčinu proisteklu iz toga, a to se, moj radoznali čitaoče, nije dobro odražavalo na njegovo zdravlje.
Život mu je postao erlav, jer nije uspevao da probudi ženske emocije, a kamoli strast. Nije mu smetao visok koeficijent poseljačenja njegovih izabranica, jer je i sam bolovao od jednog drugog koeficijenta – naime, koeficijenta iritabilnosti. Njegova okolina ga je smatrala dosadnim kao uporni prdež koji mora da izađe usred časa joge. Zna da će kompromitovati svog vlasnika senzorno: da li zvučno kao ritmična koračnica, da li štipnuti za nežne nosiće te duhovno napredne i elastične vežbače i vežbačice.
Zbog nemogućnosti realizacije njegovih intimno-seksualnih ambicija, Popišanik se odao voajerstvu. U popodnevnim časovima odlazio bi do specijalizovanih ženskih teretana. Žene su se izborile za to važno ljudsko pravo upravo zbog takvih kakav je bio Popišanik. Jednostavno, nisu želele da napaljeni muškarci dahću za njima, upućuju im poglede sposobne da strgnu odeću sa njihovih privlačnih tela i jednostavno su tu došle samo da „ispoštuju di-džeja“, kako kaže jedna popularna pesma jedne poznate reperke.
Žene svakako ranije sazrevaju, pametnije su, a i kome su potrebni danas muškarci. Barem tako im govore kvazi-feminističke i petparačke lajf-koučerke čije sadržaje gutaju poput motivisanog političara koji se navukao na novac poreskih obveznika.
Popišanik se suočavao sa dodatnim problemom. Svi ti ženski fitnes studiji su bili prelepili prozore nekim neukusnim slikama tzv. boss bitches devojaka – ili kako već sve nazivaju sebe te pojave koje smatraju da im je patrijarhat uzeo sve, pa sada moraju da se svete njihovim supružnicima i uzimaju im pola imovine nakon razvoda.
Zbog toga, Popišanik je nosio sa sobom mali pouzdani perorez. Izvukao bih ga iz probušenog džepa, koji je imao namenu i da dovede u zabludu provincijalke, kada bi ih on skrušeno zamolio da mu dohvate ključeve od stana, dok su njemu tobož ruke bile zauzete nošenjem kesa punih jeftine garderobe. Te krpe je trebalo da impresioniraju njegove izabranice i da mu olakšaju put do interakcije sa njihovom intimnom sluzokožom. Svaki put kada bi se mašile za „ključeve“ došle bi u kontakt sa njegovim udom koji je samo on smatrao obimnim. To je on knjižio u svojoj glavi kao vrhunsku predigru. Kao što možeš videti, vrli moj čitaoče, Popišanik je bio vrsni poznavalac ženske psihologije.
Kada bi se perorezom oslobodio slika modela, ukazivale bi se male rupe koje bi omogućavale Popišaniku da vidi ustreptala, znojava i pohotna tela žena koje treniraju. U tom trenutku potreba za rukobludom se javljala. Izbušena rupa u džepu je dobro služila svojoj svrsi i ovde. Popišanik je milovao svoj ud kao što bi tinejdžer milovao izabranicu svoga srca prilikom prvog poljupca. Jeste da ga je rupa u džepu malo žuljala, ali je i to doprinosilo visceralnim senzacijama.
Kako je sve to uspeo vešto da skrije, godinama je uspevalo da ostane neotkriveno, pa je evidencija seksualnih prestupnika ostala uskraćena za njegovo ime. Ipak, njegovu dušu je sve vreme razdirala otuđenost i neispunjenost. Univerzum je osetio te njegove vapaje za vođstvom i po principu uravnoteženja libida odlučio je da mu pošalje Senseja. Reč je o liku kojeg bi do sada dragi radoznali čitalac trebao da priželjkuje kao što žene priželjkuju odobrenje svojih prijateljica kada pronađu momka koji ima izraženu varvarsku stranu.
Sensej je Popišanika upoznao upravo tokom jedne njegove „posete“ ženskoj teretani. Sudbina je htela da na takav način bude uhvaćen… Ali, bez brige, moj čitaoče bez osmišljenog privatnog života (ovo kategorički tvrdim, jer ko bi normalan čitao ovo smeće): kao zen majstor roši kategorije, Sensej je bio blagonaklon i pun empatije prema Popišaniku.
Bio je korpulentna figura i nikada sa sebe nije skidao kimono. Uvek je imao osmeh na licu, ali su samo pronicljiviji mogli da osete zlo koje se krilo iza tog osmeha – zlo kakvo imaju samo ljudi koji su u stanju da odvrnu posudu za so u restoranu i zlurado gledaju ko će prvi presoliti jelo.
Kada ga je ugledao kako „svira kobri“, Sensej je prosuo prvu zen mudrost gromkim glasom:
– Samoljubav može dovesti do zadovoljstva, ali to zadovoljstvo se ne vraća u samoljubav – uzviknuo je Sensej prema Popišaniku koji je u rukama još uvek gladio izgovor od primarne polne karakteristike.
– Mmm… molim? – procedio je Popišanik, dok mu je niz nogavicu požurio vreli mlaz.
Od straha, Popišanik je počeo spontano da urinira, a na put mu nije stala ni erekcija koju je u tom trenutku imao.
Kao i svaka druga zen mudrost i ova je tražila adekvatno tumačenje. Sensej je hteo reći da masturbacija pruža zadovoljstvo, ali smanjuje samopoštovanje. Urušenog samopoštovanja, Popišanik je jedino mogao da „operiše“ po provinciji.
Opet je zagrmeo Sensej:
– Tajna seksa je u praktikovanju seksa.
Ova mudrost je nešto dublja, zahteva kognitivno „mariniranje“ i potrebno je da odleži malo duže u našim nerazvijenim umovima. Međutim, ako smo strpljivi, primetićemo njenu potentnost u rušenju mentalnih barijera i opadanju inhibicija koje su prisutne u našim malim umovima koji jedino mogu da „svare“ ljubavne pesme Petra Graša i poetiku „o zašto me ona nije htela“, koju mamini sinovi toliko vole kada se uživljavaju u ulogu žrtve.
Nakon ove druge mudrosti, Popišaniku je spontano na usta krenuo sendvič sa plavim patlidžanom i pasuljem koji je pojeo nekih pola sata pre rukobludne avanture. Žuto-plava smesa je krenula da se izliva pločnikom i prokrčila je sebi put preko opalog lišća sve do Sensejevih džudo baletanki.
Videvši to, Popišanik je panično uzviknuo:
– Ja… izvinite! Nisam hteo. Ne znam šta mi se događa…”
Popišanik nije bio svestan da prolazi kroz transformišuće iskustvo. Njegovi đilkoški identiteti su počeli da se ljušte. Počela je da ga preplavljuje osećaj nesputanosti, slobode i Dharma Kaya (Vrhovna bezoblična večna stvarnost, za neupućene čitaoce).
Videvši šta se događa, Sensej je samo izgovorio:
– Dosta sa zen sranjima i koanama. Popišaniče, ti zaslužuješ više. Nije za tebe jurenje nekih provincijalki. Ti i ja možemo više. Naša liga su urbane žene sa germanistike i farmacije. Njima treba masirati lobanje.
Donekle se pribravši, Popišanik je uzvratio:
– Ne znam da li sam spreman… Da li ću moći… Možda te žene ipak zaslužuju nešto bolje…
Na kraju, Sensej je procedio kratko kroz zube:
– To ćeš biti ti! Tvoje ime je Pukovnik.