– … i tek što smo stigli u park i seli na travu, meni su na grudi sletele dve neke velike zelene bube i počele tu da se pare…“ – rekao joj je dok je pravio penu za kapučino.
Ona se samo kikotala i pohotno gledala njegove mršave noge koje su virile iz starog prevelikog šorca.
– Ne, ne mogu da verujem… i šta si uradio?“ – reče studentkinja, cereći se i tražeći karticu po džepovima uskih farmerica.
– Ništa, pustio sam ih da se pare, otpio gutljaj piva, legao u travu i gledao u plavo nebo… uživanje…“
– A bube? – upita studentkinja dok je naslanjala karticu da plati kafu.
– Ništa, brzo su završile posao, a onda me je jedna od njih dugo merkala, zapravo skoro pa fiksirala svojim crnim očima – reče on i široko se osmehnu – a onda sam zadremao.
– Hihi, baš si luckast – reče mu uzimajući kapučino zagledana u penu.
– Srce je za tebe… srce… – reče on, pogađajući šta misli.
– Dobro, a ovo je za tebe – reče ona vadeći nekoliko novčića koje je polako stavila u metalnu posudu za bakšiš.
– Hvala, vidimo se uskoro. – reče mršavko, značajno je gledajući, da bi se odmah zatim obratio sledećem u redu – za tebe isto?
– Za mene bez buba – reče sredovečni tip – i bez ovih sladunjavih pizdarija.
– Ok, ćao, ja sad idem, vidimo se kasnije – reče studentkinja, pogledom punog prezira prolazeći pored sredovečnog tipa koji joj je pritom namignuo.
Dok je izlazila čulo se samo njeno „kakav matori govnar“, a ubrzo zatim zvuk kočnica, njen vrisak i tup udar.
– O ne, šta se desilo – krenuo je mršavi barista da izlazi, ali mu je sredovečni tip blokirao prolaz.
– Mladiću, insistiram na svojoj kafi, dupli espreso makijato, danas.
– Ali, ali… sigurno se desio udes, zar nisi čuo?
– Ne, to je samo ploča na ovom gramofonu preskočila. – osmehnuo mu se, gledajući u staru skalameriju na kojoj se okretala ploča Gil Skot-Herona.
– A odlično, znam tu ploču – reče sredovečni tip – to je živi snimak iz Bremena, mislim da je 1983. godina u pitanju.
– Ma kakva ploča, devojka je možda nastradala… – vidno uznemireno ga je odgurnuo izlazeći iz radnje.
Na ulici nije bilo nikoga. Hladnoća tog januarskog jutra bila je neizdrživa, brzo se vratio unutra.
– Čudno, zar nisi čuo škripu kočnica?
– Ne znam o čemu govoriš. Uostalom, od kad smo to mi na ti?
– Ovaj, nisam siguran…
– Naravno da nisi siguran, ti si barista.
– Molim…
– Nema šta da me moliš, ovde je po sredi vrlo jasan odnos: ti meni napraviš kafu, dupli espreso makijato za poneti, a ja tebi dam pare.
– Ne razumem kako vas to ostavlja hladnim, pa pre samo minut, ovde je stajala devojka…
– Nisam video nikakvu devojku, zapravo, ne znam uopšte o čemu govoriš.
– Vi se šalite… sve ovo nema nikakvog smisla – reče mršavko, i dalje pokušavajući da shvati šta se dešava, a onda, kao da se pomirio sa nadrealnom situacijom, okrenu se i poče da pravi kafu.
– Liza… Liiiizaaaa… – začu se glas ispred radnje, a nedugo u uskoj prostoriji stajao je vlasnik ili neko ko jako liči na njega. Nosio je naočare za sunce, a u rukama je držao ogromnu kosu. Niko ga nije primetio.
– Ovde i smrt kad dođe niko ništa ne primeti – reče vlasnik sablasno se cereći, čvrsto držeći kosu.
– To je zato što su svi mrtvi – reče sredovečni tip još jezivijim glasom, očigledno ne previše impresioniran nastupom vlasnika.
– Pa da li je moguće? – upita vlasnik – to si ti, Majk Čvrga, kradljivac duša… do vraga, nisam te video sto godina.
– Postoji dobar razlog za to – reče sredovečni tip – ali da, to sam ja… zapravo, to sam bio ja.
– Dobro Majk, možeš li mi ti reći gde je Liza?
– Ne znam o čemu govoriš.
– Alfons – upita vlasnik mršavog – gde je Liza?
– Ne znam šefe, došla je po kapučino, malopre je izašla, a onda… – oči mu zasuziše – onda se čula škripa kočnica i…
– I? – uz osmeh upita vlasnik.
– Pa ne znam, kad sam istrčao na ulici nije bilo nikoga.
– U redu je, završi kafu Alfons – reče vlasnik – vidiš da Majk čeka.
– Hvala stari – reče sredovečni tip.
– Evo izvolite – reče mršavko.
– Duboko sam ti zahvalan – reče sredovečni tip – evo ti jedna knjiga za uspomenu.
– Molim…
– Nema potrebe da moliš – reče sredovečni tip vadeći knjigu iz torbe stavljajući je na šank – siguran sam da će ti se dopasti.
– Hvala, ovaj, ali, ne razumem…
– Sve će ti biti jasno kad prelistaš…
– Majk, ostavi konobara na miru i reci mi da li je Liza kod tebe – nervozno poče da se vrti po uskoj prostoriji vlasnik, pritom vešto izbegavajući da kosom iseče mobilijar.
– Nemoj biti nervozan… sve je u redu – pomirljivo uze svoju kafu sredovečni tip – samo da znaš, bio sam u tvojoj poziciji, taj posao je nezahvalan, funkcionisao je ranije, dok je to bila državna služba bez privatne konkurencije – reče mu i namignu dok je izlazio…
– O čemu ovaj priča? – upita mršavko obraćajući se šefu – o kakvom poslu je reč?
– E moj Alfons… još si mlad, ali shvatićeš – reče mu vlasnik polako skidajući naočare za sunce – bolje mi reci… kakva je to knjiga.
– Zapravo… ne znam – krenu da otvara knjigu mršavi šanker, pomalo začuđen što ni na koricama ni na prvoj strani nije pisalo ništa.
– Znam ja… – reče vlasnik kao da se setio nečega što je više nego očigledno.
Mršavi šanker nemo je gledao u prvu stranu knjige na kojoj je bio crtež devojke koja ulazi u njegovu radnju. Počeo je da lista. Na drugoj strani bio je crtež iste te devojke koja naručuje kapučino. Listao je dalje. Treća strana prikazivala je crtež na kome su bile samo njene oči. Rešio je ubrza i počeo sumanuto da lista do kraja. A onda je pogledavši poslednji crtež samo spustio knjigu na šank i počeo da plače. Video je crtež Lize kako leži na ulici u lokvi krvi dok se auto velikom brzinom udaljava.
Mršavku su suze same krenule na oči, pa nije ni primetio vlasnika koji mu se približio i nemo ga gledao očima zelene bube iz parka, da bi zatim potmulim glasom rekao:
– Dobro, Lizu sam možda propustio – reče vlasnik – ali neću otići neobavljenog posla, ne mora to biti Liza… – reče vlasnik i zamahnu kosom.