„Biće odlično…“ – pomislio je Marvin.
„Samo da prođe i ovo leto…“ – melanholično je uzdisao Džo.
„Konačno sam pronašao način da se obračunam sa BABA-om…“ – smeškao se Marvin.
„Nije da nije bilo alternative“ – pokušavao je da odagna ružne misli Džo, prisećajući se svojih prvobitnih planova za letovanje – „mogao sam otići da oštrim kljove sabljastim tigrovima, montiram ljuljašku u čeljustima džinovske ajkule ili se brčkam u lavi nekog vulkana…“
Odjednom se niotkuda pojavio Zli Kondukter i prekinuo ovaj miran trenutak, ujedno i poslednji na tom letovanju:
„Momci, vreme je da skupimo prilog…“
„Kakav sad prilog, a gde je glavno jelo?“ – upitao je Džo.
„Prilog, predlog, imenica, glagol… sve su to vrste reči…“ – pokušavao je da se priseti Marvin.
„Ajde, ajde, omladino, ne baljezgaj, nego vadi pare, moramo od nečega da popravimo kočnice, zar ne vidite da ubrzavamo, vozimo nizbrdo već 10 minuta?“
Autobus kojim su se vozili počeo je da se raspada već pri izlasku na intergalaktički auto-put. Prvo su otpala zadnja vrata, što je izazvalo izvesnu promaju, ali su temperature od minus 250 stepeni i Marvinu i Džou delovale vrlo ugodno u to vreme godine. Dok je Marvin na prijatnom povetarcu zadremao, Džoa je ovo osveženje razgalilo i počeo je da pevuši jednu staru mornarsku pesmu. Prekinula ga je eksplozija u zadnjem delu autobusa koja je ekipu capova iz šaraga lansirala pravo na prednja sedišta iza vozača. Samo su nastavili da se kikoću i vozača gađaju ljuskama semenki koje su jeli.
Nakon što je dim ispunio ceo autobus, vozač je uspeo da zakoči. Stali su, vozač koga su prijatelji po prepoznatljivom mirisu zvali Puma, laserima iz očiju istovremeno je i otkrio kvar na motoru i popravio ga. Laserski zraci pritom su prepolovili izvesnog Smederevca, ali je kvar bio otklonjen, motor zavaren, i put je mogao da se nastavi. Ono što niko osim Marvina, a možda i Džoa nije pretpostavljao, je da su prilikom stajanja kočnice potpuno otkazale. Naravno, znao je to Div, ali je rešio da capovima dodaje otrovne strelice kojima su pokušavali vozača da pogode u oko.
„Dobro, ako nećete da platite sada, platićete na sledećoj krivini kada svi odletimo u ambis…“ – pretio je Zli Kondukter.
„Kočnice su inače precenjene komponente ovakvih primitivnih vozila…“ – podrugljivo ga je provocirao Džo – „bolje bi bilo da kupimo pticu koja će nas odvesti daleko odavde…“
„Evo ti par dobrih cipela sa debelim đonom, siđi u prtljažnik, probuši rupu u podu i koči…“ – odlučno reče Marvin, vadeći par gumenih papuča marke „fila“ iz ranca i pružajući ih kondukteru.
„To je odlična ideja“ – ushićeno reče Zli Kondukter – „kako se ja nisam toga setio? Tako će Puma moći i dalje da vozi, a ja ću mu dokazati da mi kondukteri imamo i druge kvalitete… Hvala ti mladiću!“
„Konačno je otišao“ – mislio je Marvin.
„Jako me brine poskupljenje maslina na grčkom primorju…“ – konstatovao je Džo u sebi.
Na BABA-inu planinu stigli su nešto pre ponoći. U mraku se nije videlo ništa osim fenjerima osvetljenog ulaza u BABA-in hram. Zgrada je ličila je na običnu zapuštenu planinsku kolibu. Jedina razlika bile su rešetke na prozorima i otrovnom smolom premazana veranda koja je trebalo da spreči bežanje onih kojima BABA to nije dozvoljavala.
Ispred kolibe nije bilo nikoga. Autobus se zaustavio uz poslednji urlik Zlog Konduktera koji je usput izgubio obe Marvinove papuče i kočio bos. Poslednje kočenje na uzbrdici otkinulo mu je i levu nogu, desnu je izgubio na poslednjoj naplatnoj rampi.
„Prokleti zemljani put, šljunak i korenje…“ – cvilio je pokušavajući da izađe iz prtljažnika.
„E dobro, dragi moji, vreme je da se iskrcamo. Stigli ste na cilj.“ – reče Div putnicima ustajući sa sedišta. „Ovde vas čeka zasluženi odmor, mislim zaslužena kazna, znate već na šta mislim…“ – značajno se smeškao.
„Biće gore nego što sam mislio, znao sam da ne treba da napuštam podrum“ – mislio je Džo.
„Konačno stižem u Zmajevo gnezdo, konačno sam na korak od BABA-e, vreme je da se obračunam s njom i sprečim njene paklene planove da zavlada sistemom dimenzija.“ – radovao se Marvin, polako iz Marvinovog džepa vadeći poslednje zalihe mozgolita.
„Ne, sačekaj!“ – zaustavio ga je oprezni Džo – „moramo prvo videti šta nas ovde čeka, ne smemo dozvoliti da nas neko prepozna pre vremena. Za početak ćemo se praviti da smo obični turisti koji su došli na letnji kamp za regrutovanje novih članova BABA-inih hordi.“
„Hmm, verovatno si u pravu.“ – odgovori Marvin – „dobro, ajde da vidimo šta nam je to BABA spremila.
U koloni, u tišini putnici su polako ušli u BABA-in hram, pazeći da ne dotaknu otrovnu smolu na verandi, dok ih je Div, stari šeret, gurao i postavljao im nogu. Prva je stradala devojčica sa pepeljarama na očima. Nije očekivala da će je Div pljunuti u lice, izgubila je ravnotežu i teturajući se zgazila je na smolom premazan deo verande. Istog momenta noge su joj se zalepile za drvo i za samo nekoliko trenutaka pretvorile u dva nezgrapna stabla čije korenje je sada bilo povezano sa verandom. Urlala je od bola, a Div se smejao.
„Lepo sam ti rekao da paziš kud gaziš…“ – dobacio joj je hvatajući sledeću žrtvu za ramena i bacajući joj je pred noge, tj. balvane – „evo ti društvo da ne moraš ovu ledenu noć da provedeš sama…“.
„Arghgh…“, gušio se nesretnik koji pao na lice, a koje se već pretvaralo u korovom obrasli panj.
„Dosta je bilo!“ – zagrmelo je iz BABA-inog hrama – „svi unutra, i vi drveni magarci“ – dodao je sablasni glas iz tame. Bila je to BABA kojoj su se Divove šale smučile.
„Ajde, čeka vas dobra hladna popara, vreme je za večeru“ – reče dok je izlazila na verandu da dočeka nove regrute.
„Vidim, ima vas dosta…“ – reče veselo dok je udarcima tupom sekirom odvajala lice mučenika s verande.
„Aaaaaa…“ – urlao je nesretnik kome je nedostala donja vilica.
„Ajde, nemoj da cmizdriš, proći i to, ovako si lepši“ – reče mu BABA dok ga je laganim šutom u zadnjicu poslala direktno u trpezariju – „sedi tamo i sačekaj ostale.“
Ubrzo se cela družina zatekla za ogromnim stolom načinjenog od kore starog hrasta koji je BABA pre mnogo hiljada godina laserima iz očiju posekla da bi na istom mestu posadila kantarion. To im je u poverenju ispričao tip koga su ostali zvali Matador, ljigava pojava sa tankim uvijenim brkovima.
Marvin i Džo smestili su se za sto oprezno posmatrajući ostale mučenike. Seli su pored dvojice paćenika koje su prepoznali, a možda i nisu, kao Pukovnika i Sensei-a. Iako ta dvojica to još nisu ni znali, Marvin i Džo – koji su često menjali vreme i prostor – bili su sigurni da su ih pre – ili posle – negde već sreli. Procenili su da im od te dvojice ne preti opasnost. Odmah pored njih sedeo je doskoro prepolovljeni Smederevac koga je Marvin krišom vratio u prvobitno stanje, spašavajući ga od konačne dezintegracije usled laserskog udara kom je bio izložen u autobusu.
Te večeri, BABA se nije pojavila. Dobrodošlicu im je na staro-toharskom jeziku poželeo Div. Niko ništa nije razumeo, ali se u hladnoći velike trpezarije jasno moglo prepoznati kako se većini prisutnih puše lobanje, a varnice sevaju iz granja kestenja koje im je počelo rasti na uši. Osim Marvina i Džoa, jedino se Sensei i Pukovnik nisu uklapali u sliku kolektivnog kuvanja mozgova. Iskusnom Divu to svakako nije promaklo. Zaustio je nešto da kaže, verovatno mu je na umu bila neka prastara hetitska kletva, ali oćutao je, zagonetno se smeškajući.
„Misliš da nas je primetio?“ – nervozno, kao i obično, upitao je Džo.
„Jeste sigurno, ali to ništa ne menja, sa tom bubašvabom ćemo se lako obračunati…“ – reče Marvin – „brinu me, međutim, ova dvojica“ – dodade pogledom pokazujući na Sensei-a i Pukovnika.
„Nisu ni svesni u šta su se upustili.“ – dodade Marvin zabrinuto.
„Da li je vreme da ih upozorimo?“ – upita Džo.
„Ovde i sada za njih ne možemo ništa uraditi. Uostalom, imamo druga posla, ajmo…“ – reče Marvin, pretvorivši se u iskorišćenu salvetu.
„Razumem“, pomisli Džo i baci salvetu u vis. Dok je salveta padala, Džo se pretvori u korpu za otpatke u koju je salveta upala. Bili su zaista uigrani tandem.
Div koji se upravio bio okrenuo da bi jednom od paćenika poželeo laku noć tako što mu je zavrtao uvo, odjednom je primetio da Marvina i Džoa nema i vidno iznerviran prekinuo ritual.
„Dobro, dosta je bilo, sad svi na spavanje, sutra počinjemo trening.“
Paćenici su ustali, hladna popara mnogima očito nije prijala, neki su se od bolova u stomaku već grčili na podu, a ostali su povraćali u činije.
„Odlično, samo napred, taman vam ostaje sutra za doručak“ – naslađivao se Div – „a sad marš u krevet, odmah!“ – poslednji put je podviknuo toliko glasno da su se lampe u trpezariji ugasile. U polu-mraku se čulo samo stenjanje budućih BABA-inih hordi.
Ustajući od stola, Sensei i Pukovnik koji nisu ni probali poparu – obojica su bila na dijeti – iz navike kopanja po kontejnerima i kantama, sa sobom su poneli i korpu za otpatke u koju se pretvorio Džo.
„E matori, možda nađemo nešto zanimljivo…“ – reče Sensei.
„Da, u pravu si, taman mi nedostaje moja stara kanta za nabijanje…“ – dodate Pukovnik.
„E čekajte me, ja sam s vama u sobi…“ – začu se piskavi glas iza njih – „to sam ja, zajedno smo sedeli u autobusu…“
„A da, Smederevac, ajde dobro, ideš s nama“ – dobrodušno ga prigrli Pukovnik.
„Momci, a šta mislite, ima li ovde piva?“ – upita vidno oraspoložen Smederevac za koga je popara u poređenju sa onime što je jeo kod kuće bila prava gozba.
„Ne znam, ali dobra ideja, ti častiš…“ – prihvati predlog Sensei.
Noseći sa sobom korpu za otpatke, Sensei, Pukovnik i Smederevac umesto u sobu zaputili su se ka unutrašnjosti BABA-inog hrama i ne znajući za opasnosti tog podviga. Ipak, osećali se dobro, bili su mladi i naivni. Stigavši do nečega što je ličilo na kantinu brzo su pronašli Interdimenzionalni frižider u uglu okrugle prostorije. U tom trenutku, Smederevac se zatrčao ka frižideru, i, želeći da se dopadne novim prijateljima, otvorio vrata frižidera iz kojih je prodirala čudna žuto-zelena svetlost i neopisiv smrad. Smederevcu to nije smetalo, brzo je uzeo je dve flaše piva iz vrata frižidera i pao. U istom momentu, prljava salveta ponovo se pretvorila u Marvina, koji je iskočio i jednim jakim udarcem zatvorio vrata frižidera.
„Šta radite budale jedne? Zar ne znate da BABA registruje svaki pokušaj odlaska sa ovog mesta?“ – vidno iznerviran upita Marvin.
„Nemoj im zamerati“ – reče korpa za otpatke, tačnije Džo, koji se nije žurio da vrati u svoje pređašnje stanje.
„Dobro, ali sada morate otići, ne smemo dozvoliti da nas sad otkriju. Idite, odvedite ovog mučenika u sobu i zaboravite da ste nas videli“ – reče Marvin i istog momenta, Sensei i Pukovnik uzeše onemoćalog Smederevca i odvukoše ga u sobu.
„Misliš da će nam ovaj incident pokvariti planove?“ – upita, kao i obično nervozan, Džo.
„Ne, momci su nam zapravo učinili uslugu, ovde smo mnogo bliže BABA-i“ – reče Marvin, njušeći smrad u prostoriji – „jako je blizu, osećam već pulsiranje njenog sluzavog srca.“
„Dobro onda, šta ćemo sad?“ – upita Džo.
„BABA, vreme je da se konačno sretnemo…“ – više za sebe reče Marvin. Pogledavši Džoa, samo reče kratko: „Ajmo.“
Dok su Sensei i Pukovnik vukli Smederevca po hodnicima BABA-inog hrama, ovaj je otvorio prvo jedno pivo, a nakon što su stigli u svoju sobu, vidno okrepljen, otvorio je i drugo. Soba je bila nešto lošijeg kvaliteta i razmera od najmanje samice u zatvorima jugoistočne Azije. Osim kreveta na sprat koji su imali dušeke od impregniranih leševa hobotnica, a pokrivače od paučine, u sobi su se, po ćoškovima mogli videti samo raspali leševi pacova koje su pojele bubašvabe, kao i ostaci hitinskog omotača tih istih bubašvaba koje je pojelo nešto još gore.
„Baš lepo, imam utisak da ćemo se lepo družiti, drugari“ – reče Smederevac stojeći na sredini sobe dok su se Sensei i Pukovnik nekako smestili na krevetima.
„Šta ste se ućutali, pa uopšte nije loše…“ – nastavi Smederevac nalivajući se pivom – „dobra klopa, dobro pivo, dobro društvo… svež planinski vazduh… ovaj, mislim…“ – polako je već zaplitao jezikom ne primećujući ogromnu siluetu BABA-e koje se niotkuda pojavila iza njega.
„Smederevac, skidaj se!“ – odjeknulo je planinom.
Smederevac, koji se tog trenutka skamenio, stajao je nepomično gledajući u kreaturu koja ga je fiksirala pogledom kao zmija žabu. Bila je ogromna, na očima je nosila pilotske naočare nalik na smrtonosne haubice, a na glavi kapu očito napravljenu od kože regruta. Oko vrata je imala ogrlicu od očiju capova koji su stigli te večeri, a oko pojasa krvavu kožnu kecelju koja je bila zategnuta preko ogromnog stomaka u kome se, sudeći po obrisima koji su se kretali, još borilo za život neko stvorenje koje je BABA varila decenijama. Rukama još vlažnim od kantariona koji je u slobodno vreme brala na obroncima planine, uhvatila je Smederevca za ramena i još jednom rekla:
„Skidaj se, zar ne čuješ, stoko jedna“
„Eeeee, iiiii…“ – neartikulisano je cvilio Smederevac, potpuno pobledeo, počevši da skida gaće.
„Kakva si ti budala, marš u krevet“ – reče BABA i jednim potezom ga gurnu na najbliži krevet. Jedva uspevši da se pribere, Smederevac je nekako dohvatio prekrivač od paučine planinskih pauka-ubica i pokušao da se pokrije. Kako je povukao prekrivač, iz njega je ispalo nekoliko kostiju, izvesno ostaci nekog mučenika iz prethodne grupe koji je tu spavao. Užas na licu Smederevca video se i ispod pokrivača. Pokrio se konačno do grla, ubledeo još više i nečujno zaspao.
„Sutra vas čeka trening. Spavanje.“ – reče BABA i nestade.
Nakon što je otišla, iz mraka se javio Sensei koji je celu scenu posmatrao razmišljajući šta mu je sve to trebalo.
„E matori, bilo bi bolje da smo ostali kod kuće i pikali basket…“ – reče Pukovniku.
„Hehe, svakako“ – odgovori Pukovnik – „ali onda nikada ne bismo upoznali ove divne ljude“ – dodade cinično.
„Šta ćeš, ko zna zašto je to dobro…“ – reče Sensei i istog trenutka zaspa.
Jutro je stiglo ranije nego što su mislili. Usred noćnih mora, Sensei je čuo neprirodno jeziv glas.
“Ajde, ustaj, ustaj bagro”, vikao je neko.
Bilo je 4 sata ujutru. Nekako se probudio i seo na krevet misleći da još uvek sanja.
„Ma šta mi je to trebalo“, pomislio je, “kod kuće je bilo tako lepo… da, nije trebalo da pitam one stare slepe miševe za savet. Ponašaju se kao da znaju sve bolje, a zapravo ne znaju ništa. Slepi miševi… koja normalna osoba uopšte i razgovara sa slepim miševima? To bi bilo kao da igraš šah s hobotnicom. Da, to nije bila dobra ideja“, pomislio je.
U tom se trenutku probudio se i Pukovnik i viknuo: „Dovraga, prerano je, zašto tako rano…“ Njegovu kuknjavu odmah je zaglušio glas BABA-e: „napolje, svi napolje, vreme je za vaš prvi nastup, nesposobnjakovići.“
Trening je počeo nespretnim postrojavanjem mučenika. Nevoljni, umorni i neispavani, Sensei i Pukovnik izašli su iz hrama i našli se na velikoj livadi. Livada, još prekrivena delovima tela nepoznatih ljudi, koji su se raspadali, užasno je smrdela na kiseli kupus. Verovatno je to bilo ono što je ostalo od prethodne grupe. Na ivici livade ugledali su tamnozelene biljke mesožderke. Odmah su prepoznali u kakvoj se opasnosti nalaze, ako učine samo jedan pogrešan korak.
„Počinjemo“, povika BABA, „idemo, muzika“.
Istog momenta neizdrživo zaglušujuća buka prolomila se iz nevidljivih zvučnika. Nikada nisu čuli nešto tako užasno. Bilo je gotovo nepodnošljivo, uši su krvarile spontano, ali, istine radi, bilo je ritmično. Kao da ih je vukla neka nevidljiva sila, bili su primorani da se kreću u tom ritmu.
„Ruke, noge, leva, desna“, vikala je BABA koja je stajala na sredini livade i dirigovala. Kad god bi se začuo početak refrena „Da li si dovoljno jaaaak…“, svi jadnici bili su primorani da rade gotovo nemoguće vežbe.
Nakon par minuta zagrevanja, BABA je podigla sve na viši nivo. Jedan mučenik je morao da skakuće po livadi na glavi. „Ajde, još sto rundi i bićeš srećan“, dobacivala mu je, dok je nekog klinca gazila na zemlji terajući ga da radi trbušnjake sve dok mu oči nisu pretile da iskoče iz očnih duplji – od tada su ga svi zvali samo Buljavi. Jedan drugi mučenik je morao da trči levo-desno na vrhovima palčeva na nogama. Tip poznat kao Matador je morao skakati bar metar uvis, ali na rukama. I skakao je. Bio je jedini zaista lojalan BABA-i. Jednog ogromnog tipa sa debelom obrvom preko oba oka naterali su da sedi na samoj ivici livade i da tako, prekrštenih nogu, izbegava napade biljaka mesožderki. Mučenje je trajalo satima. Ono što je počelo kao jednostavna gimnastika pretvorilo se u krvavi trening.
Onda su svi mučenici dobili sportsku opremu. Podeljene su im bejzbol palice obmotane bodljikavom žicom, a regruti su morali da se bore jedni protiv drugih. Sensei i Pukovnik su se pogledali i verovatno pomislili: „ovo nam nisu rekli u turističkoj agenciji ‘Poslednji put’. Rečeno nam je da idemo na kampovanje i branje pečuraka s grupom planinara. Nikada nije bilo reči o premlaćivanju ili ovakvom mučenju. Šta se ovde dešava?”
Prva runda je trebalo da počne. BABA je objasnila pravila: „dakle, svako od vas dobio je spravu, mislim reket, a sada možete početi sa šahom, ne, tenisom… shvatili ste poentu… morate pokušati protivniku da razbijete glavu, odnosno morate gledati da mu razbijete meniskuse kolena, a da vam protivnik prethodno ne razbije glavu. Vrlo je jednostavno, zar ne? Ajde onda, da vidimo.“
Kada su prva dvojica odbila da se udaraju po glavama, konačno je postalo jasno kuda sve ovo vodi. Div im odmah oduzeo palice, dok im je prijateljski objašnjavao pojedinosti flore okolnih planina i zgrabio ih obojicu za gušu. Podigao ih je u vis i bacio ih toliko jako da su se odbili o drveće obližnje šume i sleteli u rastinje na ivici livade. Ostalo su odradile biljke mesožderke, čuli su se samo krici, a onda je nastala tišina. Bile su to prve žrtve treninga.
Odabrali su sledeću dvojicu i dali im palice s bodljikavom žicom i pre nego što je BABA i najavila početak, jedan je drugome odrubio glavu. Glava se samo zakotrljala po livadi. BABA se trijumfalno cerila: „Da, divno. Sada znamo i šta ćemo raditi posle ove vežbe. Igraćemo fudbal. Bravo, tako je. Jer vidite, glava je super, glava je okrugla, a trava zelena…“, radovala se.
Regruti su zurili u kotrljajuću glavu i bili skamenjeni. Međutim, ono što BABA nije očekivala je da se glava jadnog čoveka otkotrljala predaleko, tačno ka biljkama mesožderkama. Nije im dugo trebalo. Nakon nekoliko sekundi od glave nije ostalo ništa.
U međuvremenu se razdanjivalo, sunce je izašlo, a Sensei i Pukovnik su se pogledali, razmišljajući o tome da iskoriste priliku. Sensei je samo rekao: „za mnom, ajmo“. Prišunjao se Matadoru, povukao ga za ramena i gurnuo ka ivici livade. Matador je još pokušao da se odbrani, čulo se samo njegovo uobičajeno „Matador sam… i neka je proklet dan…“, ali ga je Sensei vešto bacio u biljke mesožderke. Čim je pao Sensei je iskoristio njegovo telo kao odskočnu dasku, Pukovnik ga je pratio u stopu i za samo nekoliko trenutaka uspeli su da se sklone na sigurno. Iza njih su se čuli besni povici, pa su nastavili da trče ušavši u mračnu šumu. Čak ni Div nije imao šanse protiv biljaka mesožderki. Pomalo zbunjen, tražio je načine da ih prati, ali nije mogao ništa da učini.
Celu scenu iz dubine šume, u koju su se sklonili da kampuju i na miru pripreme obračun sa BABA-om, posmatrali su Marvin i Džo. Rešili su da moraju nešto da učine i učinili što su morali. Uspeli su da svitanje vrate unazad i da ponovo padne mrak. Zbunjena ovim neočekivanim potezom kojim su Marvin i Džo demonstrirali svoje moći super-heroja, BABA je ipak odmah prepoznala opasnost i odlučila da prekine trening. Poslala je sve koji su još bili živi nazad u hram i nestala zajedno sa Divom, ostavljajući za sobom oblak smrdljive prašine.
U međuvremenu, Sensei i Pukovnik su nastavili da trče sve dublje prodirući u mračnu šumu sve dok nisu iscrpljeni zastali i shvatili da su izgubili orijentaciju. A onda su iza sebe začuli pucketanje logorske vatre i shvatili da su stigli na kampovanje. Marvina i Džoa nije više bilo, a na mestu improvizovane kuhinje ostala je samo gomila pečuraka čudnih boja i oblika.
„Hmmm… sigurno su ukusne ako se dobro ispeku…“, razmišljao je Pukovnik koji danima ništa nije jeo.
„Vrlo je plemenito podeliti hranu sa gladnim ljudima“, dodao je Sensei.
„Pa da počnemo – izgleda da je gulaš od gljiva na meniju dana…“, zadovoljno se smeškao Pukovnik.
„Da, mada, ne bi bilo loše ako bismo ga začinili nekim dobrim suvim mesom, šta misliš?“, upita Sensei, „čini mi se da sam na putu ovamo video gomilu debelih dvoglavih veverica, lako ćemo ih uloviti.“
„Odlično, sigurno su ukusne“, reče Pukovnik uveliko skupljajući čudne vunene kreature, trpajući ih u staru vreću koju je pronašao u kampu.
„Eto, ipak smo dobili odmor kakav smo tražili“, sa setom u glasu, više za sebe reče Sensei.
„Itekako“, dodade Pukovnik, „i kakav smo uzgred i zaslužili“.