Dan je bio kao i svaki drugi. Neobično običan. Ponedeljak. Početak septembra. Jesen, slutili bi pesimisti. Još je leto, ove godine će neobično dugo trajati, govorili bi optimisti.
Poglavica je dominirao ulicom. Raširenih nogu, kao i obično bos, stajao je stabilno, čvrstim pogledom posmatrajući svoje carstvo. Ulica je bila pusta. Iako je jutro uveliko svanulo, sunce se još bojažljivo krilo između petospratnica. Prijala mu je ova stara gradnja Berlina. Zgrade su tokom jeseni dobro držale toplotu, a leti su pravile dobar hlad.
– Neće to tako moći, trgao se i počeo da korača s jedne strane na drugu stranu trotoara, kao da koracima meri širinu.
– Ovo neću dopustiti, javašluk, svuda samo javašluk, dosta je bilo, počinjao je da se nervira.
Ogrnut samo starim ćebetom koje se vuklo po betonu, nervozno je hodao brižljivo pazeći da ne nagazi staklo razbijenih flaša koje je bilo rasuto svuda naokolo.
– Ja ovo neću tolerisati, dokle više?!
– Slušaj ti, obratio se nepostojećem podaniku, dobro me slušaj… nismo zato ovde, je li ti to jasno?
– I da nisam više video govna na ulici, nauči svog psa da sere gde treba…
Naglo se zaustavio, prebacio jednu stranu ćebeta preko ramena i rešio da se odmori. Seo je na beton, vrteći glavom, kao u neverici.
Počeo je da viče:
– Ovo je užas. Nikako, ne, ne dolazi u obzir. To ne može. Ne, neće moći. Dosta je bilo.
Ulica je i dalje bila pusta.
– Neka dođu, samo neka dođu ako smeju. Ali ne smeju.
– Hej, počeo je dovikuje nekome u sporednoj ulici, hej ti, da, ti, slušaj ovamo…
Gavran u sporednoj ulici na trenutak je okrenuo glavu prema poglavici, a onda nastavio da čerupa ostatke hamburgera bačenog na ulicu.
– Sramota, to su govna. Govna, govna, govna. Sranje, prokleto sranje. Neće im to proći.
– Ima da se zna red, trgao se, naglo ustao i užurbano nastavio da korača levo-desno.
Iz druge sporedne ulice ukazala se silueta klinca koji je žurio da otvori radnju preko puta. Iskusno ga je opazio, ali rešio da ga ne udostoji ni pogleda. Ipak je on poglavica. Ipak on vlada ulicom. Svi ga poznaju. Svi ga poštuju. On je poglavica.
***
Dan je bio kao i svaki drugi. Uobičajeno neobičan. Utorak. Početak septembra. Jesen, slutili bi pesimisti. Još je leto, ove godine će neobično dugo trajati, govorili bi optimisti.
Poglavica je ustao, izašao iz svog šatora i pogledom izmerio okolinu. Stajao je ispred šatora, kao od majke rođen, a onda je rešio da ogrne svoj plašt i prošeta svojim parkom.
Ogrnuo je staro ćebe i krenuo prema vodi. Nadomak kanala, zastao je i zadovoljno posmatrao pacove kako razvlače staru kutiju. Čim su ga opazili razbežali su se po okolnom žbunju. Samo se osmehnuo.
Naglo se okrenuo i krenuo prema francuskoj pekari. Znao je da je ispred red, iako je i dalje bilo rano.
– Kakvi jadnici, nije pošteno ni svanulo, a oni žure na posao, svi samo žure. Govna. Crvi, bedni crvi, počinjao je da se ljuti.
– Nećete se lepo provesti, jeste čuli, vikao je dok se približavao pekari.
– Svi ćete umreti, sve će vas pojesti. Veliki duh sve proždire, gotovi ste. Stoko! Govna, govna, svi ste vi govna.
Ljudi u redu ispred pekare, uglavnom mladi iz svih mogućih delova sveta nisu se osvrtali na poglavicu i njegovo vikanje. Džogeri su džogirali u mestu sa slušalicama na ušima čekajući da naruče sveže ceđeni sok, mladi menadžeri, zaposleni u nekom od start-apova koji su se nastanili u kraju pre nekoliko godina, i dalje su skrolovali po ekranima svojih ajfona, a grupa omatorelih pankera, levičara i skvotera umorno je posmatrala scenu s druge strane ulice završavajući poslednju turu piva od prethodne večeri.
– Ne čujete, a, sad ne čujete, sram da vas bude, bunio se poglavica.
– Neka, za to si sve ti kriv, vikao je upirući prstom u nevidljivog sagovornika, ti si za sve kriv… ali neka, osvetiću ti se, zapamti…
– Ništa od toga nije istina. Lažu, svi lažu. I ti lažeš, lažeš kao pas, poglavica je i dalje je urlao na nevidljivog sagovornika.
U tom trenutku u ulicu je skrenuo konvoj kamiona i bagera i zaustavio se s druge strane ulice.
– Ajmo momci, rekao je tip koji je izgledao kao šef, vi ovamo, a ti u bageri kreni prvi.
Za samo nekoliko trenutaka bager se probio kroz veliko žbunje i počeo da ruši improvizovano naselje.
– Ruši to đubre, vikao je šef, paleći cigaretu.
Bager je gurao šatore, staru kamp opremu, stolice i rashodovani nameštaj i u roku od desetak minuta celokupno naselje sabijeno je na jednu poveću gomilu. A onda je ekipa iz službe gradske čistoće došla na red. Vešto su celokupni inventar grupe koja je kampovala na kanalu prebacili u kamione i krenuli da čiste obalu.
Poglavica je nemo stajao s druge strane ulice i posmatrao celu scenu. Onda se naglo okrenuo i rešio da prošeta. Laganim korakom udaljavao se pritom samo vrteći glavom, mrmljajući samo njemu razumljive kletve.
***
Dan je bio kao i svaki drugi. Savršeno nesavršen. Sreda. Početak septembra. Jesen, slutili bi pesimisti. Još je leto, ove godine će neobično dugo trajati, govorili bi optimisti.
Poglavica je vrebao prolaznike na raskrsnici, brzo im se približavajući, kao da namerava da ih napadne, samo da bi u poslednjem trenutku naglo promenio pravac usput ih besnog pogleda vređajući.
Iza njega, neobično pognut, i skoro potpuno go, kretao se tip u svojim dvadesetim, prateći poglavicu kao veran pas. Kad bi poglavica stao, zastao bi i on. Duge, prljave masne kose, delovao je kao odani sluga velikog vladara.
Nakon što ga je kurir na trkačkom biciklu skoro oborio, poglavica je rešio da okonča svoju misiju zastrašivanja prolaznika i seo je na beton. Verni sluga pratio ga je i seo ispred njega. Poglavica ga je dugo gledao, buljeći u njegova gola leđa prekrivena krastama i delom otvorenim ranama, a onda je počeo da ga masira.
Kao što je i započeo, poglavica je tretman i završio naglo. Odgurnuo je slugu, i u brzim potezima iz žbunja izvadio očito unapred pripremljenu ritualnu gomilu suvog lišća i zapalio je. Ubrzo je počeo da kulja dim oštrog mirisa. Nagnut nad dimom, poglavica je udisao i psovao istovremeno. Verni sluga, ruku prekrivenih rupama od uboda igala, pridružio mu se. Mumlali su svaki za sebe, a onda ga je poglavica naglim pokretom odgurnuo pokazujući mu da sledi deo rituala u kome nema mesta za njega. Sluga je nekoliko puta pokušavao da se približi vatri, ali ga je poglavica konačno uspeo oterati užasnim psovkama.
Prolaznici su ubrzavali korak, pokušavajući da izbegnu užasan smrad koji se širio.
Poglavica ih je zadovoljno posmatrao. Onda je ustao. Dim je i dalje kuljao, a kroz dimnu zavesu poglavica je još jednom započeo svoju svađu sa nevidljivim sagovornikom.
– Zapamti dobro, ja sam ovde glavni, ja, i samo ja. Ti si niko i ništa. I dobićeš svoju kaznu, govno jedno. Zapamti, kaznu, jesi razumeo.
– Ništa ti ne razumeš, ništa. Govno jedno, govno, bedno govno si ti…
Iz sporedne ulice na raskrsnicu su stigli stariji bračni par i devojka, očigledno ćerka koja je veselo skakutala, dok su njeni roditelji sa gađenjem komentarisali:
– Kakvo je ovo mesto, šta je ovo?, gunđao je otac. Zar si baš ovde morala da nađeš stan. Da sam znao kakav je ovo kraj nikada ti ga ne bih kupio. 800 hiljada eura, za ovo?
– Jadni beskućnici, dodala je majka, to su sigurno izbeglice iz Afrike, je l da? Baš mi ih je žao. Pa da li je moguće da nemaju ni za cipele, nego bosi hodaju? Strašno, baš strašno.
– I dalje mislim da si mogla negde drugde da studiraš, ili bar da si odabrala neki drugi deo grada… Ovo policija treba da reši, pogledaj kakvi divljaci, nastavljao je otac, vadeći mobilni telefon.
– Tata, reče devojka, ti ne razumeš, ovo je multi-kulti, svim ljudima treba dati prostora da žive kako im njihova kultura nalaže…
– Bednici, crvi, ja sam glavni, ovo je moje carstvo, je l jasno?, vikao je poglavica dok im je preteći prilazio, ja sam poglavica. Ja sam…
Policijski automobil naglo je skrenuo iz glavne ulice, dvojica policajaca u punoj opremi pretrčali su raskrsnicu i u roku od dva minuta poglavicu ugurali u vozilo.
– Želimo vam ugodan dan, reče jedan od njih, dok je odlazio.
Otac se zadovoljno smeškao dok je majka je i dalje pokušavala da shvati šta se desilo.
– Ajde dobro, vodim vas na kafu, u blizini je sjajno mesto, gde ćemo popiti najbolji flet vajt u gradu – eto zato sam ovde kupila stan.