Hodali su satima. Mećava ih je pratila od kada su shvatili da haski kome su sami dali ime Garika neće sam moći da vuče snežne sanke koje im je za „simboličan iznos“ prepustio izvesni Toralf.
– Lepo sam ti rekao da ne treba toliko brzo da vozimo – reče Pukovnik nadrkano – koliko pasa treba da ugine da bi se opametio, ostao je još samo ovaj…
– Brzina je u oku posmatrača – vedro, ali pomalo nesigurno uzvrati Sensei – ali da, šta je tu je, ovako ne ide, moraćemo dalje peške, ajde, odveži Gariku, neka se vrati svom gazdi…
– Peške? – upita Pukovnik, jedva dočekavši povod – da li si ti normalan?
– Pa da, mislim da vidim svetla na horizontu – reče Sensei – to je izvesno polarna istraživačka stanica o kojoj je Toralf pričao.
– Ta stanica, meteorološka, istraživačka, pionirski dom ili šta god hoćeš… ne postoji, razumeš, ne postoji – tvrdo ga dočeka Pukovnik.
– Videćeš da je to, tamo ćemo se malo ugrejati i isplanirati kako dalje – reče Sensei vidno iscrpljen – ajde, prekini da kukaš i pusti Gariku da ide… Ovde se naši putevi razilaze…
Vidno neraspoložen, Pukovnik pođe da odvezuje Gariku koji ga je, veselo mašući repom, gledao svojim vernim psećim očima, samo da bi mu sekundu kasnije zapišao nogu.
– E dovraga, prokleti Garika, ajde marš, govno jedno – ote se Pukovniku dok je zamahivao nogom u nameri da Gariku degažira u ledenu pustinju.
Sapleo se o konopac kojim su psi vukli sanke, promašio Gariku koji je na ovaj nezahvalni potez odgovorio adekvatno: zario je svoje očnjake duboko u Pukovnikovu levu nogu, samo da bi trenutak kasnije uz pakleno zavijanje pobegao u nepoznatom smeru.
– Hehe, mene si našao – zadovoljno se cerio Pukovnik – hrastovina je to, govno jedno kereće…
U međuvremenu, Sensei je sa sanki odvezao poveći ranac, stavio ga na leđa, dok je iz manjeg ranca koji je nosio napred izvadio tablu neke prastare verzije igre „Riziko“ i počeo da proučava kartu.
– Znam i gde smo i kuda moramo dalje – reče više za sebe Sensei.
– Da, sigurno – reče Pukovnik – lepo sam ti rekao da je ovo bila loša ideja, a o onom prevarantu Olafu… ne, Gotlibu, ne Miloju… kako se već zvao… da i ne govorim… klasičan hohštapler… nije trebalo da mu dam poslednji sačuvani primerak prvog broja Zagora koji mi je poklonila Vuduarka…
– Nije Olaf, nego Toralf – odgovori mu Sensei – i nije hohštapler, dogovor je ispoštovao u meri u kojoj poznanik Spejs Franke može da ga ispoštuje: obećao nam je prevozno sredstvo kojim ćemo stići do polarnog kruga i to smo i dobili…
– Dobili smo proklete sanke! Potpuno smo promrzli, vozimo se danima, a sada su kerovi uginuli, hrane nemamo, ne znamo ni gde smo ni kuda idemo… a samo je pitanje vremena kada će nas Rođak iz Kalabrije pronaći… sreća je što ćemo verovatno skončati kao i kerovi pre nego što nas on pronađe – zajedljivo dodade Pukovnik.
– Sve ide po planu, videćeš – reče mu mirnim glasom Sensei – uostalom, zar nije dovoljno što smo živi?
– Mi ne postojimo, više puta sam ti to rekao, mi smo samo sporedni likovi u potpuno nebitnoj priči kojoj se, doduše, kraj ne nazire, ali koja se svakog momenta može završiti ako autori to požele…
– Dobro, jesi završio – uz široki osmeh mu reče Sensei stavljajući mu ruku na rame – ajmo, izgleda da kreće mećava, bolje je da stignemo do stanice pre mraka…
– Neeee…
Hodali su satima, probijajući se kroz snežnu oluju. Prste na nogama nisu osećali, ali to Sensei-a nije sprečavalo da veselo pevuši nepoznate hitove i naširoko analizira detalje svake kompozicije. Pukovnik ga je nevoljno pratio, pridržavajući svoju beretku i tek povremeno negodujući oko svakog nepotrebnog izleta u svet marvinofonije. U jednom trenutku zastao je i ozareno povikao:
– Ne mogu da verujem, proklet bio Toralf Ćopavi, nije nas slagao, eno je istraživačka stanica…
– Naravno da nije lagao, osim toga, znali smo to i bez njega – odgovori mu Sensei – autori ove priče nas sigurno ne bi ostavili na cedilu…
– A šta ako tamo nema nikoga – upita Pukovnik koga je euforija držala koliko i plamen šibice na snežnoj oluji.
– Ne znam, videćemo – reče pomalo zamišljeno Sensei.
Nisu dugo tražili glavni ulaz. Iz blizine, istraživačka stanica bila je impresivna. Već po svojim dimenzijama impozantna, stanica je bila građevina koja je svakako morala biti delo nekog višestruko nagrađivanog arhitekte. Moderne forme, kombinacija stakla, najskupljeg betona, titanijuma – zgrada je izgleda kao projekat iz neke druge dimenzije.
– Baš me zanima kako ćemo ući – reče Pukovnik dok su se približavali velikim ulaznim vratima – ovo mi više deluje kao neko sklonište nekog ludog milijardera napravljeno za slučaj nuklearnog rata, jesi siguran da je istraživačka stanica u pitanju?
– Ne znam, videćemo, a kako ćemo ući, pa lako, zvonićemo, kao i svi normalni gosti – vedro mu odgovori Sensei, radujući se neočekivanom konforu – sigurno imaju dobru kantinu ovde, ovde mora da radi bar hiljadu ljudi, sudeći po veličini…
Zvonili su sigurno bar dvadeset puta, mašući u kamere postavljene na ulazu, ali im niko nije otvarao. Razočarani, skoro očajni, u trenutku kad su se spremali da sednu na ulaz nadajući se da će ih neko nekada primetiti, začuli su zujanje ulaznih vrata koja su se potom otvorila.
– E, pa zdravo momci – reče im razbarušeni sredovečni muškarac iz hola u kom su se zatekli – lepo sam govorio onoj trojici da nam ne treba dostava, u kantini ima svega na pretek… Ali dobro, možda sam samo pomislio da im to kažem, ali nisam… neka, ako ste doneli picu sa ananasom to je za mene – dodade sredovečni tip, šeretski im namigujući.
– Ne, nismo dostavljači – reče Pukovnik, vidno uznemiren prizorom nekoga koje izvesno morao biti jedan od ludih naučnika koji su tu radili.
– Ne, mi smo istraživači na programu razmene – priseti se Sensei koji se nakon nekoliko trenutaka u toplom holu već pribrao – malo kasnimo, nadam se da ne zamerate.
– Razmena studenata – reče sredovečni tip – hehe, a gde su studentkinje, one su uvek dobrodošle… ali dobro, ajde, uđite… ja sam Analit, Analit Psihos.
– Drago mi je – reče Sensei pružajući mu ruku.
– Meni nije – nadrkano dodade Pukovnik.
– Ma dobro, samo kad ste vi stigli, ajde, vodim vas da se raskomotite, ionako sam mislio da svratim do kantine.
Sigurnim korakom čoveka sa misijom, Analit se zaputio ka duplim vratima na drugom kraju ogromnog hola osvetljenog najmodernijim neonskim svetlima. Sensei i Pukovnik su ga pratili, i dalje nesigurni u šta su se to upustili.
– A da znate kakve su šnicle – čavrljao je Analit dok su ulazili u još prostraniju dvoranu kantine – ali nismo zato ovde – reče i naglo se okrenu prema pridošlicama – ovde smo zbog bavarskih kobasica! Videćete, sa slatkim senfom su nešto najbolje što ste probali.
– Ali Analite, da vas pitam – započe nervozno Pukovnik – ako je ovde sve tako ukusno, gde su ostali zaposleni, pa ovde nema nikoga!
– A ne, grešiš mladiću, grešiš, samo ja nisam tu, tu su ona trojica, a ja, kao i obično nisam tu, tj. nisam tamo… ili tako nekako…
– Ovaj je potpuno lud – šapatom reče Pukovnik Sensei-u.
– Ili on, ili mi – odgovori mu Sensei i glasnije se obrati Analitu – a na koju trojicu mislite, Analite?
– Eh, na svu trojicu.
– Kako?
– Pa pod jedan, dva i tri, šta nije jasno?
– Dobro, ali ko su ta trojica?
– To je zanimljivo pitanje – reče Analit zamišljeno – eeee, ali da li mi ikada pouzdano možemo reći ko je ko… uglavnom, to su Sadomadze, Edipovski i Absurdo, moje kolege, drugovi, verni saputnici… da, moji jedini pravi prijatelji – reče Analit nevešto pokušavajući da sakrije suze u očima.
– A da, jasno – reče Pukovnik – Sarumance, Lopovski i Pasuljdo, ko ih ne bi znao…
– Dobro, a na kakvim projektima radite trenutno – započe oprezno Sensei, pokušavajući da otkrije o kakvoj se ustanovi radi.
– Ma, ne radimo mi ništa, ovo je Sadomadze dao da se sagradi da bi mogao na miru da sluša tu svoju neku muziku, Absurdo je jedini koji ovamo svraća redovno, Edipovski jedva dolazi na redovna mesečna snimanja onog nadkasta, a ja… pa ja uglavnom nisam tu… dolazim ovamo samo zbog kobasica… a da, evo ih…
Došavši do jednog od mnogih ogromnih frižidera u zadnjem delu kantine, Analit je počeo da vadi ogromne količine spakovanih paketa hrane, nudeći Sensei-a i Pukovnika da mu se pridruže.
– Služite se momci, hrane i pića bar ima dovoljno – reče im Analit trpajući debele bele viršle u usta – mada jeste malo čudno što je Sadomadze naložio čak i osoblju da ode kući i sazvao ovaj sastanak, ako se ne varam, redovno okupljanje bilo je planirano za kraj kvartala, dakle tek za dva meseca…
– Hvala, ovde zaista ima svega – reče pukovnik otvarajući poveću kutiju sa hladnim pečenjem – a kažite, o kakvim sastancima se radi?
– Eeee, pa ne znam baš – reče Analit, pivom zalivajući svaki zalogaj – lepo vam kažem da sam ja uglavnom odsutan…
– Dobro, ali ipak dobijate poziv da učestvujete na… kolegijumu? – dodate Sensei oprezno.
– Kolegijumu? – zamisli se Analit – da, biće da je to, mada… možda je i partija karata u pitanju… ili snimanje one gadne muzike… hmm… da, to bi objasnilo sve one ogromne sprave koje je Sadomadze svojeručno dovukao.
– Sprave – upita Pukovnik – kakve sprave?
– Ma nemam pojma – reče Analit – nekakvi ogromni zvučnici, pojačala, vraška neka tehnika, ko li će ga znati… ja sam ovde zbog kobasica, ne znam da li sam vam rekao… odlične su, Sadomadze ih naručuje direktno iz nekog sela u Bavarskoj, stižu sveže avionom… ili onim njegovim spejs šatlom ili tako nekako…
– Vi imate ovde spejs šatl? – upita zainteresovano Sensei.
– Ma da, neki svemirski brod – glasno se nasmeja Analit – Sadomadze nam ga je jednom pokazao, kad je poslednji put ugradio još novije zvučnike… što je najgore zvučnike je ugradio i spolja… iako vrlo dobro zna da u svemiru to nema nikakvog smisla, znate, jer svemir je vakuum, a u vakuumu nema zvuka, ne znam zašto je to uradio… – dodade Analit grohotom se smejući, pritom prolivajući pivo svuda naokolo.
– Da zaista čudno – poče da se smeje i Pukovnik koga je očigledno zarazna vedrina rastrojenog Analita brzo oraspoložila – možda mu se sviđa da edukuje ptice dobrom muzikom dok leti.
Njihov smeh odjednom je prekinula zaglušujuća buka koja je naizgled dolazila sa svih strana. Čuli su se udarci, vriska, a onda je nastupila tišina. Zlokobna tišina.
– Au, šta je sad to? – ote se Pukovniku.
– Ma, ništa, to su sigurno ona trojica, opet sviraju zajedno – reče Analit – sviraju kurcu – dodade usred žvakanja, daveći se parčetom kobasice.
– Nešto nije u redu – reče Sensei zabrinuto.
– Ajde, šta si se snuždio – odbrusi mu Pukovnik – sad, kad smo pronašli nove drugare, umesto da uživaš u klopi, piću, dobrom, ne, odličnom društvu, sad si našao da glumiš Žalosnu Sovu.
– Možda si u pravu – uz osmeh mu reče Sensei – ali ipak, idem da vidim o čemu se radi, Analite, recite, vaši prijatelji su gore, na spratu, ako se ne varam, u holu sam video stepenice?
– Da, mladiću, dobro si primetio – reče mu Analit ispijajući ostatak piva – možeš slobodno proveriti šta rade ta trojica govnara, a možeš ih i pozdraviti… a i ne moraš… U stvari, ako pitaju za mene, reci da me nisi video…
– Da, dobro, nisam siguran da razumem, ali u redu – reče Sensei, brzim korakom se udaljavajući.
Još u holu, polako se približavajući stepenicama, Sensei je začuo glasove koji su dopirali sa sprata. Očito je u pitanju bila žučna rasprava. Isprva nije uspevao da razazna o čemu se radi, ali onda je krenuo da se penje i shvatio da je u pitanju ozbiljna svađa.
– Taj Traktat nikada nije trebalo ni stvoriti – urlao je jedini zaista muževni glas.
– Ali kolega, kako to možete tvrditi… znate i sami da je u pitanju kvintesencija ljudske mudrosti – začu se nakon kratke pauze jedan izuzetno mekan, smirujući glas.
– Moja majka… jedino je ona zaista imala tu vrstu mudrosti – dodade treći, iznimno ljubazan, ali pomalo hrapav glas.
– Nisam vas sprečio na vreme – upade mu u reč muževni glas – u tome je problem, pustio sam vas da radite šta vam je volja, ali tome je sada kraj, je li jasno?!
– Molim vas, kolega, nemojte činiti ono što će vam se izvesno za koji trenutak učini nesmotrenim – zausti smirujući glas – a kao što sam već istakao, nije u redu da donosite takvu vrstu odluka bez našeg kolege Analita…
– Još jednom, samo da podsetim, da li smo baš sigurni da Analit uopšte postoji? – prekide ga ljubazni glas.
– Kakav Analit, nikada nije tu, nije istina da je samo otišao da piša… tu vrstu nediscipline ne podnosim – povika muževni glas.
– Ali kolega Sir Gay, smem li vas zvati Sir Gay – reče smirujući glas – ne, nemojte, Edipovski, pazi!
Istog momenta čuo se zaglušujući udarac, a zatim ponovo vriska, stenjanje te zvuk koraka koji su se brzo udaljavali. Shvatajući da ne sme gubiti vreme, Sensei je ubrzao korak i za nekoliko sekundi našao se u holu prvog sprata ispred ogromnih čeličnih vrata koja su bila otvorena. Provirio je u prostoriju i ugledao ogromnu skalameriju – u pitanju su bili najveći zvučnici koje je ikada video. Oprezno prilazeći vratima na samom ulazu shvatio je da su glasovi koje je čuo nesumnjivo dolazili iz te prostorije. Iskustvo svih prethodnih misija uputilo ga je, međutim, da što pre napusti to mesto kako ga niko ne bi primetio.
Pre nego što su se Analitovi drugovi vratili – u priču o tome da su drugovi u pitanju sve je više sumnjao – krenuo je ka stepeništu kad je u jednom od hodnika koji su vodili na drugu stranu zgrade ugledao natpis iznad velikih čeličnih vrata: „Svemirski program. Pristup nezaposlenima strogo zabranjen.“ Zastao je zbunjen činjenicom da su vrata bila širom otvorena. Rešio je da proveri.
Oprezno je ušao i ugledao ogromnu platformu. U pitanju je bila lansirna rampa spejs šatla o kojem je pričao Analit. Spejs šatl, zapravo vrlo neobična raketa, stajala je u sredini ogromne prostorije čije se dno nije moglo videti. Platforma je očito bila deo podzemnog kompleksa koji se prostirao ko zna koliko duboko.
Ne gubeći ni vreme ni prisebnost, Sensei je znao šta je trebalo učiniti. Brže nego što bi to prijalo njegovoj staroj povredi kolena strčao je niz stepenice i za nekoliko trenutaka se našao u kantini u kojoj su Analit i Pukovnik igrali šah sladeći se sladoledom od papaje i marakuje.
– O, pa brzo si se vratio mladiću – reče mu vidno pripiti Analit – taman na vreme da vidiš kako derem ovog tvog drugara… da nisam morao na brzinu da skoknem do uvaženih kolega, gde naravno nisam bio, a nisi izgleda ni ti… uglavnom… partiju bih odavno dobio… pobeđujem svakako…
– To ćemo još videti – reče Pukovnik vešto sklanjajući Analitovu figuru – laufer je večito potcenjena figura, a posle skakača svakako najagilnija – naslađivao se Pukovnik svestan da je bez kraljice Analit blizu poraza.
– Ne baljezgaj, nego polazi – strogo mu reče vidno zabrinuti Sensei.
– Ma zašto – reče Pukovnik – ovde je odlično, hrana je zaista izvanredna, društvo solidno, a i onaj će nas teško naći ovde… mislim da Rođaka iz…
– Rekao sam ti da to ime ne pominješ – prekide ga Sensei – uostalom, ovde nije sigurno, ali imam rešenje… zato… ajmo.
– E stvarno sve moraš da pokvariš – iskreno razočarano reče Pukovnik, ali zaista ustade, znajući da Sensei nijednu zabavu ne propušta bez zaista dobrog razloga – dobro Analite, partiju ćemo nastaviti drugom prilikom…
– Eeeee… neće biti druge prilike, sine – skoro odsutno mu reče Analit, očigledno zamišljen oko nečega što je Sensei rekao – sad mi je jasno da nije trebalo da budem tu, čak ni ovde…
– Ne razumem – reče Pukovnik, zaustivši da kaže nešto.
– Pusti ga, on i nije tu, ajmo – prekide ga Sensei – idemo odavde, znam i kako.
Kratko se pozdravljajući sa Analitom, Sensei i Pukovnik su se uputili ka izlazu iz kantine ostavljajući ga zamišljenog nad šahovskom tablom. Kao da nije ni primetio da su gosti otišli, Analit je nastavio da gleda figure na tabli, razmišljajući o sledećem potezu.
– Da, dobro mi je zavukao… – mudrovao je – ali dobro, ovo sve ionako nema smisla… bar sam onom divnom mladiću uspeo da doturim onaj njihov Traktat, nadam se da će ga dostaviti…
Istovremeno, trčeći uz stepenice, Sensei i Pukovnik su se umalo sudarili sa nekim mršavim omladincem koji je ličio na figure iz lošijih filmova o zombijima. Nerazumljivo je nešto promumlao o nekom Traktatu koji mu je Analit naložio da preda Senzoru (!) i čim je Sensei-u predao izgužvane stranice, pobegao je, zadovoljno se cereći. Pukovnik je sa nerazumevanjem, ali i gađenjem, gledao na mladića i iz sažaljenja mu uputio pozdrav, uobičajeno salutirajući. Sensei i Pukovnik su se kratko pogledali i, znajući da ne smeju gubiti vreme, nastavili da trče kroz hodnik ka delu u kom je Sensei video izlaz.
Za svega nekoliko minuta, Sensei je potpuno izbezumljenog Pukovnika, koji nije mogao da veruje u ono što vidi pred sobom, ugurao u raketu.
Čim su ušli i smestili se u udobnim sedištima ispred ogromne komandne table, još ne znajući šta dalje da rade, iz moćnih zvučnika se začula melodija od koje su im se odsekle noge.
– Hindemit – reče Pukovnik – ali ne, to nije moguće, da li čuješ isto što i ja?
– Da – odgovori mu Sensei uz isti izraz užasa na licu – to je plač Rođaka iz Kalabrije.
Osvrtali su se u pokušaju da vide onoga koji je dobio zadatak da ih eliminiše, ali ga nisu videli.
– Znam – reče tad već mirnije Pukovnik – ovo mora da je neki akustični efekat.
– U pravi su – reče Sensei – znao sam da oni mađioničari iz Berlina za najnovije Burmestere planiraju trodimenzionalan zvuk, ali sam bio siguran da su decenijama daleko od postizanja akustičnih holograma na zvučnoj bini…
– Analit nije preterivao – dodate Pukovnik, svestan da prijatelja kog je tek stekao neće nikada više sresti – šta i će biti sa njim…
– Ne znam, ali izgleda da je u pitanju automatski protokol – reče Sensei, prekidajući ga – brzo, veći pojas, izgleda da polećemo.
U istom trenutku na centralnom monitoru pojavio se samo broj 10, zatim 9, pa 8 – odbrojavanje je teklo isključivo na ekranu kako ništa ne bi prekidalo muziku. Zvuk iz zvučnika, delovalo je da dopire iz same utrobe slušalaca, prožimao je svaku ćeliju u organizmu dvojice slepih putnika, pa nisu čuli ni paljenje mlaznog pogona ni muževni glas koji je za trenutak uspeo da nadjača mašinu:
– Neeeeee…
Ogroman pritisak koji su osetili i pored muzičke kulise, za trenutak je prekinuo potmuli zvuk koji su Sensei i Pukovnik osetili kao jak trzaj letelice. Ipak, skoro istog trenutka pritisak letelice koja se odupirala gravitaciji zakucao ih je za sedišta. Iako su znali da će vrlo brzo izgubiti svest, i Pukovnik i Sensei osećali su da su i ovoga puta imali sreće i za dlaku izbegli kraj.
– Šta je to… nešto nije u redu – reče Pukovnik.
– Mislim da je eksplozija – odgovori mu Sensei, ne otkrivajući da je krajičkom oka u prostoriji za konferencije na skalameriji koju je pronašao video i tajmer.
– O ne – ote se Pukovniku – šta li će biti sa Analitom… baš mi je žao… da li je preživeo… bio je izuzetno duhovit tip, a i solidan šahista – mudrovao je Pukovnik kome se od pritiska već mutilo pred očima – sigurno bi imao neki dobar fazon za kraj… šta li bi rekao na sve ovo…
– Eh… šta bi rekao – podjednako malaksalo mu odgovori Sensei – rekao bi… šah mat.