– A, frojlajn, to ste vi?
– Molim vas, lepo sam vam objasnila da sam ja gospođa, dakle Frau Nass…
– Naravno frojlajn – reče Analit, neprijatno dugo joj zureći u grudi…
– Jako ste čudni, ovo mi deluje kao neka Traktat priča – odgovori mu gospođa Nass.
– Hehe, svakako, kako vi kažete frojlajn Nass, kako vi kažete – promrmlja Analit, neskriveno se oblizujući – ali dozvolite mi da vas provedem kroz izložbu, znate, ja sam često u muzeju, ova stalna postavka je za mene posebna, a siguran sam da će se i vama dopasti… radi se o počecima trgovine južnog voća na veliko iz kolonija s druge strane Atlantika…
– Hmmm, zanimljivo – reče mu iskreno zainteresovana gospođa Nass.
– Volite li vi egzotično voće, frojlajn?
– Molim?
– Pa da, vi zaslužujete samo najbolje…
Elegantnim pokretom, precizno procenjujući visinu njenog struka, Analit Psihos, najpoznatiji među nepoznatim velikanima psiho-analize, svojom toplom i primetno vlažnom rukom nežno je dodirnuo leđa gospođe Nass, blago je usmeravajući ka drugom delu velike hale.
– Dođite, moram vam nešto pokazati.
– Ali gospodine, molim vas, pa ja vas jedva poznajem, kuda me to vodite? – upitala je gospođa Nass, vidno uzbuđena, delom usled čvrstog muškog dodira, delom usled pohotnog pogleda svog slučajnog poznanika.
– Samo pođite za mnom, pokazaću vam kako je sve počelo – reče tiho Analit, pokazujući na sledeću prostoriju muzeja u kome su bili izloženi eksponati prvog teretnog jedrenjaka koji je započeo redovan transport južnog voća iz nekadašnjih kolonija ka Evropi.
***
Analit je gospođu Nass upoznao sasvim slučajno. U jednom od svojih redovnih obilazaka galerija i muzeja u večitoj potrazi za malo mira i inspiracije za svoj hobi, a zapravo nikada ostvaren poziv kipara, Analita je u trenutku dok je prelazio ulicu umalo pregazio auto. Vozač starog potpuno raspalog trabanta, kakvi se još retko viđaju, drug Detlef, bivši kvartovski milicajac, sad već u svojim devedesetim, u poslednjem trenutku je zakočio, na svega korak od Analita.
– Ej bre, jesi normalan! – ote se Analitu, inače mirnom i uvek pomirljivom komšiji, ćudi i naravi poput sveže mekike.
– Oprosti druže, nisam te video… – iskreno mu odgovori stari Detlef.
– Mogao si me ubiti, čoveče… – sad već mirnije mu uzvrati Analit – gde gledaš?
– Rekao sam ti, nisam te video… kao da nisi bio tu… čuvaj se druže, nije bezbedno… – uzvrati Detlef, dajući gas i uz škripu guma obilazeći ukopanog Analita.
Potpuno zatečen komentarom, Analit se zamisli nad svojom sudbinom. Te misli su ga mučile već danima. U naletu emocija, zaokupljen prolaznošću života, praktično niotkuda mu grunuše suze na oči. A onda, nakon što je konačno prešao na drugu stranu ulice, isto tako nepredvidivo, Analit poče da se smeje grohotom te su jedne suze zamenile druge. Toliko se smejao da je već upola povijen jedva uspevao da se održi na nogama, polako se približavajući ulazu u galeriju. Nekako se uspravio, a onda u trenutku ostao bez daha – ugledavši nju.
Zgodna crnka u svojim tridesetim, elegantnog izgleda i blagog pogleda, već nekoliko minuta stajala je ispred ulaza gledajući u masivna drvena vrata. Kao da se dvoumila da li da uđe i pogleda novu izložbu ili se radije upusti u mnogo zanimljiviju operaciju posmatranja polugolih zidara koji su renovirali staru kuću na uglu ulice. Istine radi, verovatno bi i samo posmatranje farbe kako se suši na zidu kuće bilo zanimljivije od razgledanja nove postavke u toj galeriji, ali stvari su svakako krenule da se odvijaju potpuno neočekivano.
Ugledavši vedrog sredovečnog muškarca, gospođa Nass se odjednom oraspoloži. Prvi put nakon dugog vremena, morala je to sebi priznati, sasvim slučajno sudbina joj je poslala muškarca koji je očito primećivao. Videvši da se nepoznati sredovečni muškarac ceri duže nego što bi to bilo društveno prihvatljivo, istovremeno je fiksirajući pogledom, na trenutak je uhvati sumnja da li je u pitanju podsmeh. Tu misao je naravno vrlo brzo odbacila. Skoro oholo je zabacila glavu, rukom pritom sklanjajući kosu s ozarenog lica.
Nepoznatog muškarca instinkt nije prevario. Prišao je gospođi laganim korakom, pokušavajući da neutrališe osmeh na svom licu, koji ga je, kao da je uklesan, očigledno odavao. Učtivo se javio i predstavio:
– Guten tag frojlajn, ako dozvolite, moje ime je Psihos, Analit Psihos… – reče joj tiho, pružajući joj tešku ruku neostvarenog kipara – došli ste da vidite novu izložbu?
– Oprostite, ne govorim nemački – reče gospođa Nass – ali da, pročitala sam u novinama da je nedavno otvorena izložba jednog mladog umetnika iz Gruzije, pa sam pomislila da vidim o čemu se radi.
– Da, da, reč je o mladom Sadomadzeu, dobro poznajem njegovog strica, znate, on je renomirani američko-gruzijski stručnjak iz oblasti ekonomije, duša od čoveka… a i cela porodica… mislim, oni koji su još živi… divni ljudi – reče Analit, primećujući da brblja bez kraja i konca, već uveren da je na pomen imena umetnika izgubio gospođu.
– Hmmm… vrlo zanimljivo – koketno reče, uz primetan osmeh, gospođa Nass – sad ste me baš zainteresovali, molim vas, pričajte mi još malo, imate divan glas…
– Hehe, hvala vam frojlajn, svakako, ali šta mislite o tome da uđemo, rado ću biti vaš vodič kroz opus mladog Sadomadzea, svakako, svakako – odgovori joj Analit, ponovo ohrabren, ljubazno joj otvarajući vrata galerije.
Četiri sata kasnije, gospođa Nass i Analit veselo čavrljajući izašli su iz galerije i to tek nakon što su ih zaposleni nekoliko puta zamolili da napuste prostor. Radno vreme je već uveliko bilo prošlo, ali je ovo dvoje ni po čemu sličnih individua, zatočenih u tunelu strasti prema umetnosti, bilo teško odvojiti od eksponata. Grafike, tehnički ne previše uspešne, predstavljale su inače najbrutalnije scene mučenja sa margina velikih ratova iz prošlosti. Aktuelna postavka obuhvatala je dela tzv. „hetitskog ciklusa“.
– Ovo je zaista impresivno – reče po izlasku gospođa Nass – zaista to nisam očekivala.
– Da, a tek da vidite njegov sedmi ciklus, tzv. „sumerski sumrak“, pazite, ovo je četvrti ciklus, od pre tri godine, tu se još vide neke mladalačke omaške, ali od šestog ciklusa kreće pravi razvoj… – nastavljao je Analit, još više podgrevajući maštu gospođe Nass.
– Ali, zar vam nije sve to pomalo brutalno? – upita u jednom trenutku gospođa Nass.
– Ah, čujte frojlajn, šta je brutalno? Zar nije i sam život brutalan? Čovek se rađa na brutalan način, živi, čisto statistički posmatrano, okružen brutalnostima, a zatim umire, dočim je već sama smrt uvek brutalna…
– Hmm… da, biće da ste u pravu – reče gospođa Nass, krajičkom oka ugledavši sat na tornju obližnje crkve – ajao, pa zar je već deset sati? Oprostite, jako sam se zabavila, ali moram sada da idem, znate, moja deca su kod mog bivšeg muža, a on je… ne zamerite… jedan… gad. Da, dobro ste čuli… moraću otići po decu, ako ih već nije odveo do moje majke.
– Razumem, potpuno vas razumem – reče Analit, polako, ali sigurno ulazeći u uhodanu proceduru svoj prvog i jedinog zanata psihijatra, majstorski u glavi formirajući profil gospođe Nass, dobrim delom je, doduše, zamišljajući u nekom sasvim drugom kontekstu…
– Dobro onda, hvala vam još jednom, bilo mi je drago. Ćao! – reče gospođa Nass i krenu ka uglu ulice da pozove taksi.
– Da, auf viderzen, frojlajn – tiho i zamišljeno joj dobaci Analit, vidno razpoložen.
***
Od tog prvog susreta Analit je gospođu Nass sretao nekoliko puta, skoro bez izuzetka na otvaranjima izložbi, u muzejima i galerijama širom grada. Nije ga napuštao osećaj da to nije slučajno. Ali ga je isto tako mučio osećaj da mu gospođa Nass svakom prilikom izmiče. Kad god bi joj prišao, ona bi se samo kratko izvinila, okrenula i nestala u gomili drugih ljudi. Ovog puta, bili su sami. Konačno. Izložba o najranijim danima kolonijalne privrede očito nije baš bila prvi hit u njihovom gradu.
Sigurnim korakom, Analit je gospođu Nass dopratio do velike hale u kojoj je bila izložena u razmeri 1:10 maketa jedrenjaka „El alma de la piña“.
– Duša ananasa – reče zagonetno Analit.
– Molim, ne razumem… – zbunjeno reče gospođa Nass – kako to mislite?
– Pa mislim na ime broda – započe Analit svoje izlaganje – znate, ananas je tada za ljude u Evropi bilo nešto sasvim novo. Voće kakvo nisu mogli ni zamisliti, slatko, ali tek kada se ukloni kora tvrda poput drveta… a brod je inače ujedno i preteča holandskog tjalka… ne znam da li vam je poznato… to su predivna plovila, jedrenjaci sa samo jednim jarbolom, vrlo okretni, odlično prilagođeni plovidbi u plitkim vodama uz obalu, a pritom vrlo stabilni i kao stvoreni za transport velikih tovara…
– Eee, da, svakako – reče gospođa Nass koju je ova priča o jedrenjacima konačno katapultirala iz stvarnosti svakodnevnog života u jedan sasvim drugi svet.
Analitov miran glas iz rečenice u rečenicu činio joj se sve muževnijim, a kada je započeo uporednu analizu različitih tipova brodova od 17. do 19. veka i krenuo da joj objašnjava prednosti severno-nemačkih evera u odnosu na holandske tjalkove, osetila je kako je obuzima do tada nepoznato uzbuđenje. Analit, videvši ovu transformaciju, nastavio je svoju priču, vešto ubacujući tehničke detalje konstrukcije brodova, pritom izbegavajući da se uplete u večite dileme mehanike. Njegov glas kao da je smirivao, a istovremeno i raspirivao vatru strasti u gospođi Nass.
– Ali dobro, da vas ne davim više pričom o brodovima – reče spretno Analit, spreman da skrene temu na ono što ga je najviše zanimalo – verujem da će vas više zanimati priča o pomorcima…
– Mmm… mornari… svakako – reče gospođa Nass, sad već ne skrivajući uzbuđenje.
– Pa da, znate, to su bila druga vremena, a i pomorci u ono vreme… to su bili svakako bolji ljudi…
– Da! Pravi muškarci, recite, zar ne? – egzaltirano mu upade u reč gospođa Nass, polako mu se približavajući.
– Pa dobro, da, verovatno je bilo i pravih muškaraca među njima…
– A šta mislite – upita gospođa Nass pohotno – šta su oni radili te silne mesece na brodu… sami… mislim… sami muškarci, bez ijedne žene…
– Tu ste u pravu… – poče da se oblizuje Analit – ta putovanja su znala da budu jako duga…
– … i teška, zar ne?
– … i veoma teška, frojlajn…
– Pričajte, koliko teška – upita gospođa Nass, sad već potpuno prišavši Analitu.
– Eeee, pa to je zaista dobro pitanje, frojlajn… – tiho, ali odlučno reče Analit – a odgovor će vam se možda dopasti, a možda i ne…
– Znam da će mi se dopasti – šapnu mu gospođa Nass na uvo, dok su njene grudi dodirivale njegove.
– I meni se čini – spremno uzvrati Analit, još čvršće privlačeći gospođu Nass ka sebi – a sve to zbog južnog voća…
– Uzmi me, uzmi me sada, ovde! – potpuno gubeći kontrolu reče mu gospođa Nass.
– Ali frojlajn… – reče Analit, rešen da se malo zabavi – zar mislite da je primereno, mi se jedva i poznajemo – nastavi, vešto glumeći džentlmena – pa ja zapravo ne znam ni vaše puno ime…
– Anna… moje ime je Anna Nass – reče gospođa Nass vešto otkopčavajući Analitove pantalone.
– Anal… it – reče uz uzdah Analit – draaagooo… mi je… o da, jaaakoo drago.