Napregao je oči koliko god je mogao. Gledao je, ali uprkos uloženom naporu, nije video apsolutno ništa kroz staklo. Ništa osim magle koja je bila kao testo. Nastavio je da vozi.
Krenuo je na put iz V. kasno uveče, kada je magla već počela da pada, ali nije mogao ni da zamisli da će uslovi za vožnju postati nemogući. Srećom, put je bio potpuno prazan, pa je povremeno dodavao gas, činilo mu se, čak i preko dozvoljene brzine.
Uzalud se naprezao da vidi neku tablu sa putokazom. Magla je bila prekrila apsolutno sve. Nije uspevao da razazna čak ni obrise puta. Ništa.
Vrteo je dugme na radio-kasetofonu u pokušaju da uhvati neku stanicu. No, signal je bio suviše slab i sve što je mogao da čuje je potmulo krčanje. Odustao je i isključio ga.
Proverio je unutrašnji džep sakoa u kojem se nalazila koverta sa honorarom koji je dobio. Osetio je pod prstima debljinu koverte i usne su mu razvukle u zadovoljni smešak.
Analizirao je današnje događaje. Upoređivao posao koji je upravo uspešno završio i visinu dobijenog honorara. Količinu uloženog znanja, rada i iskustva. Kvalitet svog rada.
– Da, ja sam vrhunski stručnjak u svojoj oblasti – konstatovao je odlučno i bez lažne skromnosti.
Suma u koverti mu se odjednom učinila nedovoljnom. Zavrteo je iznervirano glavom:
– Profesija se naprosto ne ceni dovoljno!
– JA nisam dovoljno cenjen!
– Ako jedna poseta zubaru, ili pak automehaničaru, pogrebniku, ginekologu, urologu ili plastičnom hirurgu, košta više nego moja satnica, tu nešto ozbiljno ne štima! Moraću, dakle, da povisim svoju tarifu. Da.
Zadovoljno je više puta potvrdno klimnuo glavom i stisnuo jače papučicu za gas. Put je i dalje bio prazan, što jeste bila srećna okolnost. Upalio je radio koji i dalje nije uspevao da uhvati stanice. Klik – ugasio ga je ravnodušno.
Izvukao je mobilni telefon iz džepa da se malo zabavi.
– Vreme je da proverim svoje stado – pomisli uz zlobni osmeh.
Krenuo je da, uostalom kao i svake večeri, šalje poruke lascivne sadržine ženskim osobama, bez nekog unapred određenog rasporeda. Nakon slanja svake poruke, cerekao se zadovoljno:
– Mama bi sigurno bila ponosna da me vidi kako umem sa ženama.
Odložio je mobilni telefon na suvozačevo mesto. Povremeno bi bacio pogled na put, čisto da održi pravac, ali je veći deo vremena gledao u tamni displej i čekao da on zasvetli. Ili pak da čuje notifikaciju za prispelu poruku. Tišina i mrak su se odužili.
Osetio se nesigurno. Nezaštićeno. Da je mama tu, znala bi da ga uteši.
– „Te kurvice te ne zaslužuju“ – znala je da kaže često.
Da je samo mama tu.
Da slučajno uđe u kupatilo kao nekada, dok se on kupa. Da mu onda grubo navlači kožicu slepljenu za glavić penisa, dok on vrišti od bola. Da zatim i ona skine odeću sa sebe i uđe u kadu da se zajedno kupaju. Da onda mama primeti da mu je šurica ukrućena i zatim se kikoću zajedno toj simpatičnoj sceni.
Zvuk zvona mobilnog telefona ga je trgnuo iz razmišljanja. Konačno, neka od devojaka se javlja.
Uzeo je telefon sa suvozačevog mesta i pročistio grlo pre nego što je pritisnuo taster za primanje poziva. Nastojao je da mu glas zvuči što muževnije, a opet i nekako nezainteresovano:
– Da, molim?
– Mišurice, mama je. Jako se brinem, gde si do sada? Znaš da mi je loše kada nisi tu. Večera se već ohladila, a celo popodne sam ti je pravila. Za koga ja kuvam uopšte, mladiću?
Skamenjen, otvorio je usta da odgovori majci, ali reči nisu izašle. Nakon nekoliko sekundi se donekle pribrao, moć govora mu se vratila, a glas mu je ponovo zazvučao prirodno, kao prosečan histeričan tenor:
– Mama…ne mogu da verujem, jesi li to stvarno ti? Baš sam sada mislio na tebe!
– Mama? Da li me čuješ?
Odgovora sa druge strane nije bilo.
– Mama? Mama???
Tišina.
Pogledao je displej telefona. Bio je potpuno zamračen i prikazivao samo časovnik i datum u pozadini. Spretnim pokretom palca je otvorio listu dolaznih poziva. Lista je bila prazna.
Pogled mu se ukočio i izgubio u tami displeja telefona. Ruka u kojoj je držao mobilni kao da je ostala bez snage. Imao je osećaj da je vreme stalo. Da se nalazi u nekoj drugoj dimenziji. Mrak sa displeja je ušao u njega i pomračio mu um.
Prisetio se kako ga je mama tešila kada je nakon nastave dolazio kući uplakan. U školi su mu govorili da je on dete hiljadu očeva. Obrazi su mu bili crveni od šamara kojima su ga ostali učenici ponižavali. Šamari su bili posebno bolni zbog bezbrojnih čireva i krasti koje je imao po obrazima i licu. Kada bi ušao u kuću, seo bi pored mame na stari kauč i jecao.
Mama bi ćutke otkopčala gornja dva dugmeta na svojoj bluzi, a on bi tada gurnuo svoju ruku među mamine oklembešene dojke, koje su pre mnogo godina bile pune mleka i napipao ukrućene bradavice koje je kao beba sisao. Plakanje bi se polako smirivalo. Tokom ovog rituala, iz ukrućene šurice bi mu izlazile kapljice sluzave tečnosti i prljale njegove gaće.
– Mi smo simbioza – govorila bi mu majka i mazila ga po masnoj kosi punoj peruti – niko te nikada neće voleti kao ja, ne zaboravi to.
Nije zaboravio.
Okrenuo se prema mami, koja je sedela na suvozačevom mestu. Bila je mlada, lepa, sjajne kose, čvrstih grudi i zadnjice. Sedela je ćutke sve vreme i osmehivala se svom sinu.
Oči su mu se napunile suzama. Osetio je kako mu prepone pulsiraju. Penis mu je bio u erekciji, a testisi naježeni (taj osećaj je jednostavno obožavao, a to je čak i hrabro priznao mami jednom prilikom). Od prigušenog svetla u vozilu koje je bacalo čudne senke po unutrašnjosti, delovalo mu je da će šav na pantalonama kod intimne regije svakog momenta popustiti pod pritiskom. Oh, samo da mama ne primeti i krene da ga zadirkuje…
– Mama, toliko si mi nedostajala – reče glasom koji je podrhtavao – Sada kada smo opet zajedno, više se nikada nećemo odvajati i sve će ponovo biti kao pre, obećavam ti.
Mama ga je bez reči nežno gledala.
– Ti si, mama, jedina žena koju sam zaista voleo – zajecao je, snažno stegao volan sa obe ruke i počeo da mlati glavom napred-nazad:
– JA sam taj koji vedri i oblači, mama!!! – urlao je.
– JA sam taj pred kojim ostali drhte!!!
– JA sam taj koji se pita za sve!!!
– JA zarađujem puno novca!!!
– JA sam jebač!!!!
– Ja JESAM dovoljno dobar, mama!!!
– Jaa… – rečenica mu je zamrla u već izgrebanom grlu.
Glava mu je naglo klonula na volan vozila. Zatvorio je oči. Sekret iz nosa mu se slivao preko stisnutih usana i kapljao po cipelama.
– …ja sam niko i ništa – prošaputa promuklo kroz suze.
Zaćutao je na nekoliko trenutaka. A zatim podigao glavu sa volana i otvorio oči.
– Bila si u pravu… – reče pomirljivim tonom – …moj život i nije ništa drugo do tek neuspeli pokušaj iskompleksiranog čoveka da se dokaže pred svetom. Mama, molim te… oprosti što sam te razočarao. Oprosti mi.
Duboko je uzdahnuo. Osećao je kako su mu gaće sa prednje strane lepljive.
Obrisao je oči i nos rukavom sakoa i osvrnuo se unezvereno oko sebe, kao da se plaši da ga neko osim majke možda nije video i čuo. Okrenuo se prema mami. Ali na suvozačevom mestu nije više sedela mama.
Ne. Već neki ogroman čovek.
Da, ogroman je bila prava reč: potpuno je nejasno kako je sa tim gabaritima uopšte bio u vozilu, prkoseći svim mogućim zakonima ovog sveta.
Bio je potpuno pogrbljen, glave groteskno priljubljene uz prednje vetrobransko staklo, sa licem okrenutim prema vozaču. Kolena su mu bila u ravni sa ramenima i zajedno sa leđima vršila ozbiljan pritisak na krov vozila.
Svojom zadnjicom je nagnječio zadnje vetrobransko staklo i napravio nekoliko naprsnuća na istom. Apsurdno, bio je de facto mnogo veći od automobila u kojem se nalazio. Kao neki kontrast gigantskim razmerama, izraz lica mu je bio neočekivano blag, sa empatičnim smeškom koji je lebdeo na usnama. Imao je i čudnu frizuru zbog koje je delovao još simpatičnije.
– Dobro veče – reče dobroćudni Div uz osmeh.
– Moja mama…gde je nestala? – izbezumljeno je pitao vozač – do malopre je sedela ovde, a sada…
– Tvoja mama je dobro, ne brini – prekide ga Div glasom koji je ulivao poverenje – Ona sada sedi kod kuće. Ispratila je iz stana svog poslednjeg klijenta za danas. Zamenila je uflekanu posteljinu na vašem krevetu. Istuširala se da ti ne bi osetio mirise drugih muškaraca na njoj. Otvorila je širom prozore kako bi provetrila radnu sobu. Spremila je tvoje omiljeno jelo. Postavila je sto u trpezariji za vas dvoje. Drži supu u šerpi na toploj ringli, da se ne ohladi. Sedi u svojoj fotelji i gleda omiljenu seriju na televiziji. Čeka te da se vratiš iz škole.
Div napravi kratku pauzu, kao da je za trenutak oklevao. Zatim mu lice poprimi ozbiljan izraz:
– Ipak, ona će danas večerati bez tebe. Jer nas dvojica ne idemo u tom pravcu. Ne. Mi ostajemo na ovom putu.
Nakon poslednje rečenice, zavladala je grobna tišina u vozilu. Div je upitno gledao u vozača očekujući neku reakciju, ali ovaj je ukočeno sedeo a pogled pun praznine mu se gubio negde daleko u magli.
Div je razumeo situaciju, spokojno se nasmešio i svojim ogromnim kažiprstom nežno dodirnuo dugme na radio-kasetofonu. Iz zvučnika je kristalno čisto progovorio iritantni ženski glas:
– Na magistralnom putu broj 6-6-6 danas se dogodila saobraćajna nesreća prilikom koje je jedna osoba izgubila život. Vozač automobila marke Renault Clio crvene boje je usled guste magle i vožnje neprilagođenom brzinom izgubio kontrolu nad vozilom i sleteo sa puta. Apelujemo na sve vozače da prilagode vožnju uslovima na putu i ne koriste mobilni telefon dok voze. Sada prelazimo na vesti iz sveta sporta…