Jedva se pridigao. Iako je bio potpuno rasturen, prvi put u životu se osećao zaista slobodno. Osvrnuo se oko sebe tražeći pogledom bilo šta što bi prepoznao. Nije znao gde se nalazi. Znao je samo da mora da ode odatle.
„Da krenem kući?“, razmišljao je, „ne, tamo me čeka ona budala, s njom ću se posebno pozabaviti kasnije, možda je najbolje da odem na burek i pivo…“
Krenuo je uskom ulicom ka pravcu odakle je dopirala mutna jutarnja svetlost i ubrzo naišao na pekaru koju je tražio. Naručio je burek i pivo. Prvo pivo popio je još pre nego što su mu doneli burek. Onda je naručio još jedno. Prijalo mu je. Smrad u pekari bio je neizdrživ, ali mu to nije smetalo. Taman se spremao sa oliže limenu tacnu sa ostacima masnog bureka kad ga je pod stolom iznenadio ogroman pacov. S mržnjom ga je gledao nadajući se da će Karčiju ispasti neki komad vrele masne poslastice.
Starog Karčija ovo bi sigurno uplašilo, ali ovo je bio novi Karči. Samo je kratko pogledao životinju, zamahnuo nogom i šutnuo je toliko jako da se pacov zalepio za zid na drugoj strani pekare. Jedan poslednji trzaj i životinja je ležala nepomično u lokvi krvi.
Kao da se ništa nije desilo, Karči je završio doručak, popio preostalo pivo i krenuo da plati. Onda je zastao, pogledao još jednom ka mrtvom pacovu, kog su već počele da obrađuju ogromne muve, i krenuo ka izlazu.
„Mladiću, nisi platio…“, panično je povikala brkata prodavačica.
„Mrš bre, niste ni vi ovde očistili od otvaranja, nemoj sad da vam zovem inspekciju. I skloni onu pacovčinu… ili stavi novi burek… s mesom…“, zlurado joj je odbrusio zalupivši vrata iza sebe.
Kretao se ulicama grada koji je poznavao, ali mu je sve delovalo novo. Zapravo, nov je bio jedino on, Karči. Osećao se dobro, iako je figura koja se ogledala u staklima izloga, pored kojih je prolazio, izgledala monstruozno. Bio je sav iscepan, hod ćopavog kauboja delovao je neprirodno, a tragovi tretmana u zatvoru u vidu svežih ožiljaka po licu i telu – modrice su bile ispresecane otvorenim ranama iz kojih je pri svakom pokretu izbijala sluz – davali su mu oreol opasnog tabadžije koji je upravo izašao iz kafanske tuče.
Na uglu je onda naleteo na grupu tipova koji su mu odmah bili simpatični: pocepana odeća, izbijeni zubi i oblak smrada i alkoholnih isparenja koji se mešao sa jutarnjim smogom. Bili su to dobro poznati intergalaktički pankeri iz ozloglašenog benda „Turbo pihtije“. Karči njima nije bio simpatičan.
„Vidi majmuna“, reče jedan od njih, „gde si pošao, a, govno jedno?“
„Sviđa mi se tvoj sat, gari“, dodade drugi, „daćeš mi ga da ga furam malo…“
„E, ostavite dečka na miru“, reče treći, naizgled zaštitnički stavljajući Karčiju ruku na rame.
Dok bi se stari Karči u takvoj situaciji svakako uplašio do te mere da bi mu topao mlaz krenuo niz butinu, novi Karči samo je prezirno otpljunuo – iz usta mu je u širokom luku izleteo mlaz krvi i pljuvačke pomešan sa ostacima bureka koji je završio na cipelama njegovog novog zaštitnika.
„E, nemoj sad da zovem svog momka Vrbaškog…“, namršteno im je rekao.
Intergalaktički pankeri počeli su naglas da se smeju, jedan je u ekstazi pao preko betonske ulične saksije i nastavio da se smeje.
Karči je osetio kako ga obuzima bes, ali je istovremeno osetio i neodoljivu potrebu da glavnom liku pomiriše donji veš.
„Dobro“, reče Karči, „rešićemo ovo kao muškarci… pesnicama… dakle, skidaj gaće, ko će prvi?“
Pankeri su se valjali od smeha, sad je čak i glavni među njima počeo da se ceri.
„Buži, pazi!“, začulo se odjednom, a onda ga je Karči dobro plasiranim aperkatom odvojio od zemlje i ponovo sastavio sa betonom.
Buži, tako su zvali glavnog, bio je bubnjar i naširoko poznat fajter. Nije očekivao udarac, ali se brzinom divlje mačke pridigao i stopalom Karčija zakucao za metalnu kapiju ulaza ispred kog su stajali. Karči, svakako manje iskusan – nikada se nije tukao, uglavnom su njega tukli – bio je uzbuđen. I dok su mu, naslonjenom na hladnu metalnu kapiju, kroz glavu prolazile slike prethodne noći, samo se osmehnuo i ošamućeno mumlao: „Vrbaški, hvala ti…“
Buži je to iskusno iskoristio i krenuo Karčija da obrađuje pesnicama po stomaku, a pridružili su se i ostali pankeri šutevima sa strane.
Karči se, međutim, odjednom osvestio, i munjevito glavom udario Bužija direktno u nos. Krv je potekla istog momenta, dok se Buži sa suzama u očima odmicao, da bi se ubrzo samo skljokao na bas pojačalo koje su vukli vraćajući se sa svirke. Karči je iskoristio iznenađenje ostalih, dohvatio stalak za mikrofon i krenuo njime da vitla izbijajući zube jednom od pankera.
„Aaaaa,“ urlao je tip od bola, dok su ostali počeli da beže.
„Videćete vi šta će vam tek Vrbaški raditi, samo samo da dođe…“, nekontrolisano je vikao Karči.
Usledila je tišina.
Na ulici su ostali samo oprema, Karči i Buži koji se držao za glavu.
Karči mu je prišao i vidno potresen rekao:
„Možda je dosta, a šta kažeš da budemo… prijatelji?“, reče Karči pružajući mu ruku.
„Buži, drago mi je“, reče Buži fajter, „nego, odlično barataš stalkom za mikrofon… jesi raspoložen da sviraš sa nama?“
„Da sviram?“, iznenađeno je ustuknuo Karči, „mislim, to me niko nikada nije pitao… dobro, ovaj, može, ali pod dva uslova: prvo, da u bendu bude i Vrbaški, on odlično peva, a drugo da to bude politički bend koji se bori za pravdu… može da se zove… da, znam, Električni Gej-zir… znaš, kao gej plezir… hehe… a?“
„Dogovoreno“, reče Buži, glave i dalje zabačene u nazad, kako bi zaustavio krvarenje iz nosa. „Dođi sutra u kafanu kod Spejs Franka, tamo su probe“, dodade Buži, „za tri nedelje sviramo na godišnjem festivalu hetitskog štrikanja, biće odlično, svira gomila sjajnih bendova… Hidrocefalus, Mokre noge, Štrokave ćufte… mi smo drugi dan, predgrupa su nam Zemljoradnici… njihov frontmen Kiseli će opet svirati petla…“
„Sjajno, a onda nastupamo mi, Električni Gej-zir, odlično“, zadovoljno je klimao glavom Karči.
„Vidimo se sutra, matori“, bolno mu je dobacio Buži.
„Važi, moram samo javiti Vrbaškom, biće oduševljen“.
„Da, da, povedi i njega…“, povika Buži u pravcu Karčija koji je već zamicao iza ugla.