Bio je umoran. Sivim nebom su se vukli ogromni crni oblaci gušeći i ono malo dnevne svetlosti koliko je doba dana dozvoljavalo. Posle celog dana posla i gomile gluposti koje je morao da sluša u kancelariji stigao je kući gde ga je dočekala nova tura gluposti, prebacivanja, ispitivanja, ignorancije i uvreda. Rešio je da ode u radnju.
– Inače nema ničeg u frižideru – pomislio je – ovu armiju mamlaza niko ne može nahraniti – rezignirano je zaključio, misleći na ženu, njenog sina i tri ćerke iz njenog prvog braka.
Ženu je upoznao na službenom putovanju. Bila je već pijana kad mu se za šankom hotelskog bara obesila oko vrata i tražila da je odvede u sobu. Zaspala je još u liftu. Od tada je prošlo deset godina.
Hranio je i nju i njene bilmeze. Pre nego što će dobiti treći posao u fabrici u kojoj je radio noćnu smenu, ćerke, već uveliko odrasle, dovodile su na smenu razne sumnjive tipove, delom drugare njihovog brata. To nije više mogao da trpi. Zato se i prijavio za posao u noćnoj smeni.
Njihov brat je pritom od zajedničkog stana – njegovog stana – napravio centralu za svoj biznis uvoza i preprodaje lekovite mahovine od koje se u obližnjem selu pravio čaj. Tako mu je bar objasnio.
– A da ti mladiću, kad si mi od dnevne sobe napravio kancelariju, uletiš deo kirije za stan, šta misliš? – upitao ga jednom, svrativši kući između dva posla.
– A da ti malo odjebeš, matori, a? – odbrusio mu je Riđi koji je očuha mrzeo više od svih, a mrzeo je sve.
– Ne mislim ništa loše, ali vidim da ti dosta dobro ide, mali doprinos pomogao bi i tvojim sestrama… ipak ja radim tri posla u tri smene, majku ti ni ne viđam – pokušao je da apeluje na savest crvenokosog dripca.
– Rekao sam ti da odjebeš, šta me briga i za te beštije, a i za matoru – bio je jasan Riđi – uostalom, keva ionako ima neke ljubavnike, mislim da ni ona više nije u stanju da isprati s kim se kad nalazi. A i konstantno je pijana. Osim toga, niko te ne tera toliko da radiš. Ili da ne radiš. Ili uopšte da stanuješ ovde. Ili da živiš – rekao mu je tad Riđi i izašao iz sobe ostavljajući ga samog među kutijama punim mahovine, nekog čaja i razne druge robe nepoznatog porekla.
Sišao je do prizemlja, proverio poštansko sanduče i ustanovio da nema svrhe redovno proveravati.
– Računi više ne stižu, sve se skida automatski sa računa, reklamne letke su ukinuli od kad su ustanovili da je i poslednji penzioner u zgradi umro, a osim toga, ko bi meni uopšte mogao da piše? – upitao se i pomislio na nju. Kao da ga je nešto preseklo.
– Da li je živa? Ma da, jeste sigurno – pokušavao je da se seti J., svoje prve i jedine prave ljubavi. Pre više od dvadeset godina emigrirala je u Kanadu, a poslednje što je čuo je da je otišla u Kostariku gde ima imanje na kome uzgaja organsko voće i povrće.
– Možda ipak jednog dana pošalje razglednicu? – sa osmehom na licu upitao se i istog trenutka odbacio tu misao. Mogao je da se šali još samo na svoj račun.
Izašao je na ulicu i krenuo prema radnji. Oblake je na nebu terao hladan vetar. Na ulici je terao prašinu koja mu se uvlačila u oči, uši, nos… Jedva je hodao. Bio je umoran.
Za razliku od svojih vršnjaka bio je relativno vitalan, nikad ga ništa nije bolelo, nije imao problema sa leđima, glavoboljama, čestim noćnim mokrenjima. Ipak, sve teže se kretao kako kroz to sivilo tako i kroz sam život. Gužva na ulici samo ga je dodatno usporavala.
Stigavši ispred radnje pogledao je u nebo kao da je očekivao da će se nešto desiti. Posmatrao je crne oblake još nekoliko trenutaka, a onda je rešio da uđe.
U tom trenutku iz metro stanice na samo nekoliko metara od njega izašao je čovek koji je, užurbano hodajući, gestikulisao u smeru svakog od prolaznika na kog bio naišao. Izgledalo je kao da u naletu besa iz nosa na ljude ispaljuje nevidljive sline pritom mlateći glavom levo-desno. Nakon nekoliko koraka ugledao ga je. Istog trenutka promenio je smer i u širokom luku ga obišao da bi već nekoliko metara dalje nastavio sa rafalnom paljbom nevidljivim slinama.
– Kakvih ljudi sve ima, pomislio je, ali dobro, nije ni čudo, ipak je ovo milionski grad. Ali dobro, izgleda da me bar ludaci izbegavaju.
Ušao je u radnju, obavio kupovinu, platio i izašao iz radnje. Još jednom je pogledao u nebo. Bilo je i dalje sivo. Crni oblaci sa istoka i dalje su se kretali ka zapadu. Na ulici je i dalje bila poveća gužva.
– Da, eto, ljudi se vraćaju s posla, gledaju još nešto da kupe za večeru i provedu ugodno veče kod kuće. A ja, eto, moram uskoro opet na posao – komentarisao je u sebi pokušavajući da u celom svom životu pronađe bilo kakav smisao.
U tom trenutku izuzetno brzim korakom, ulicom se ka njemu kretao Riđi. Svakom prolazniku unosio se u lice, gledajući ga namršteno, kao da je pokušavao da ih eliminiše laserima iz očiju. Stigao je i do njega, a onda, potpuno neočekivano skrenuo, obilazeći ga u širokom luku.
– Riđi, ej, pa to sam ja, Riđi, stani, šta se dešava?
Riđi je, međutim, već zamakao iza gomile žena sa kesama. Izgubio ga je iz vida.
– Ne znam šta je s tim momkom – pomislio je i rešio da ovog puta ispita stvar.
Izvadio je telefon i pozvao Riđeg:
– Alo, da, šta hoćeš govno matoro – javio mu se poznat glas.
– Pa ništa, samo da pitam zašto mi se ne javiš na ulici, nego se praviš da me ne poznaješ.
– Hehe, nije loše, to bi trebalo zaista da praktikujem, ali ne znam o čemu pričaš.
– Kako ne znaš, pre bukvalno dva minuta si prošao pored mene na ulici.
– Matori, lepo sam ti rekao da ne diraš mahovinu. Nešto si se gadno uradio. Ili ti treba nov optičar. Evo me u sobi, nisam izlazio iz stana već nedelju dana…
– Jesi siguran? – upitao ga je ne verujući onome što čuje.
– Naravno da sam siguran. Nego, šta ti to uopšte buncaš? Nemoj samo da mi se šlogiraš na ulici, samo da znaš, ja ne dolazim po tebe.
– U redu je sine…
– Nisam ti ja sin, marš bre, govno jedno. – reče Riđi prekidajući vezu.
Opet je pogledao u nebo. Bilo je nepromenjeno sivo, a crni oblaci kovitlali su se formirajući najčudnije figure koje je ikada video.
– Mleko! – setio se – Zaboravio sam mleko.
Krenuo je da se probija kroz sve veću gužvu, pokušavajući da se seti šta je još zaboravio da kupi. Kako je došao do ulaza u radnju automatska vrata su se otvorila, ali unutra više nije bilo nikoga. I ničega.
– Prokleta gužva i ovi pijani turisti, gde sam ovo ušao? – pomislio je, primetivši da je u pitanju ipak ista prostorija, ali onakva kakvu je video davno, pre deset godina.
– Pa da, ovo je… ne, to nije moguće… Renoviranje je završeno pre više od sedam godina, malopre sam ovde kupio namirnice – pogledao je u kese koje je nosio. Bile su prazne.
Osvrnuo se oko sebe, nije bilo nikoga. Prostoriju su kao i uvek osvetljavale neonske sijalice na plafonu. Jedna je, kao i obično, treperila.
– Šta se ovde dešava, gde su ljudi, gde su rafovi, roba? – i dalje je pokušavao da nađe objašnjenje.
A onda ga je u rame pogodio zelenkasti šlajm.
– Šta koji…? – zaustio je da kaže, a onda mu je još jedna slina izbila kesu iz ruke.
Iz dna hale, tamo gde je obično bio magacin, cerio se ludak koga je sreo na ulici pre nego što će prvi put tog dana ući u radnju. Ciljao je i gađao ga slinama.
– Ej, ko si ti? Šta hoćeš? – povikao je u smeru ludaka.
Još jedna slina pogodila ga je u stomak. Izbila mu je vazduh. Sledeća ga je samo okrznula, i pritom pocepala rukav. Shvatio je da mora da se skloni što pre. Ludak se smejao, a po odjeku smeha shvatao je da mu se približava. Okrenuo se i pošao ka izlaznim vratima. Vrata su se otvorila, a dok je izlazio, još jedna slina pogodila ga je u butinu, zaurlao je od bola.
Podigao je pogled sa noge koja je počela da krvari i užasnuto primetio da na ulici nema nikoga. Ništa mu nije bilo jasno, ali je rešio da ne gubi vreme i da se što pre domogne kuće i sredi tu ranu na nozi.
U ulazu jedne od zgrada pored koje je prošao primetio je tipa u odelu, potpuno belog lica koji nije imao oči. Iz crnila njegovih očnih šupljina izbijala je hladnoća koju je čak i sa te udaljenosti mogao da oseti. Deca su se kikotala i gađala ga gumenim lopticama koje su zvali „flumi“. Flumiji bi se odbijali od čoveka-lutka, a ovaj bi se nečujno, poput senke, kretao prema detetu. Kako bi dodirnuo koje dete, ono je nestajalo. Odjednom, čovek-lutak ga je primetio i naglo krenuo ka njemu. Poželeo je da ga gađa nečime, ali je znao da se to neće dobro završiti i rešio je da se ne zadržava, već da što pre stigne kući.
Nekako se odvukao do ugla velike ulice i sporedne ulice u kojoj je stanovao, i tek što je skrenuo, zazvonio mu je telefon:
– Alo matori, gde si ti do sada? – skoro egzaltirano ga je upitao Riđi, očito srećan što ga je dobio – keva pokušava već tri dana da te nađe, kao da si u zemlju propao.
– Molim… – zaustio je da kaže.
– Nema te na poslu, kući nisi dolazio, znamo da nemaš prijatelja, hehe, ideju o ljubavnici smo isključili kao prvo, to je u tvoj slučaju besmisleno… – i dalje je brbljao Riđi.
– Ali ja… – pokušao je da kaže.
– Dakle, gledaj da se što pre dovučeš kući, keva ti sprema poseban tretman – nastavio je da čavrlja iznenađujuće pričljivi Riđi – i vidi, ja je sigurno neću sprečavati u tome…
Istog trenutka ispred njega stvorio se Riđi, mršteći se i mlateći glavom levo-desno.
– Ali… to nije moguće… – rekao je još držeći telefon u ruci.
– Ništa nije nemoguće… – čuo se glas Riđeg iz telefona.
Riđi ga je gledao pogledom punim mržnje, a onda je iz stisnutih očiju ispalio laserski zrak.
Čuo se još samo potmuli zvuk njegovog beživotnog tela koje se sručilo na beton. Glava sa ogromnom rupom na mestu lica odvojila se od tela i otkotrljala to ugla ulice.
Sivim nebom i dalje su prolazili crni oblaci.