U potrazi za Šamanom, tj. bivšim Pukovnikom Sensei je morao da razmišlja. Prvo i osnovno pitanje koje ga je mučilo bilo je: „Gde sam pogrešio?“
Sensei se zato uputio u jednu posebnu malaksiju koja je imala epitet učmalaksije.
To je bilo mesto gde se moglo na (malu) Miru razmišljati. I dok je Sensei boravio u učmalaksiji, njegova telesna projekcija zaputila se na dug put.
Da li će i kada ponovo spojiti u jedno biće ostalo je nejasno. Naposletku, sva ta putovanja kroz različite dimenzije i malaksije i na Sensei-a, koji je privremeno imao oblik Druida, pa onda oblik pingvina, ostavila su trag.
Sensei se dakle obreo u učmalaksiji. To je bila jedna relativno relativna prostorija na kraju prostora i na početku vremena.
Tu je Sensei sedeo i sedeo. Vekovima, a onda, nakon što bi ostario ponovo se podmlađivao, a sve to samo da bi mogao da na miru razmisli i priseti se.
Sensei je razmišljao i prisećao se tražeći momenat u svojoj prošlosti u kom je zanemario burnu prirodu Pukovnika.
Uspomene su bile manje-više izbrisane. Ili su bile manje-više ispisane. Nekad su bile i tanje-deblje ispisane…
Kako je počeo taj put? Sensei je Pukovnika primio rado. Dugo je pokušavao da ga ubedi da pođe putem Bušidoa. I na kraju je uspeo. Ali dokle?
Sve je počelo jednog leta. Odnosno, sve je počelo TOG leta.
Sensei je leto pre TOG leta krenuo na jos jednu od svojih misija. U naletu solidarnosti prema prirodnom hodu Marvina (ili Joe-a) na dva točka razdrndanog bicikla, Sensei je i sam pošao biciklom na još jednu od veselih žurki u veselom gradiću El-Futog.
Stigavši u dvorište svog kolege iz jaslica (Filozofskog fakulteta) video je hranu, piće, tamburaše, ogromne zvučnike i mnogo poznatih i nepoznatih lica. Naravno, Sensei nije zbog toga bio tu.
Ono što je usledilo nakon te večeri bilo je poznanstvo sa jednom smrtnicom koja je bila sveža kao tek procvetali pupoljak ruže. Dve godine Sensei je koristion ovaj losion za svoje misije i na kraju smrtnicu poslao na dug put u inostranstvo. Umetnost Sensei-a je bila to, što je smrtnica, nakon ovog dugog i za nju vrlo mučnog eksperimenta, čak bila i zahvalna što je mogla da otputuje. Smrtnica je Sensei-a mrzela do kraja svog inače beznačajnog života…
„Oduzeo si joj svu svežinu!“ – tako je govorio Pukovnik. „Bila je sveža i lepa, a sad…“
„Dobro, šta joj i sad fali, malo izgleda kao Gručo, ali isto tako se osećao i Dilan Dog u onoj epizodi gde je prerušen u Martija Misteriju svaki put kad bi pogledao u ogledalo video Javu, sem sredom kad bi odjednom ugledao Komandanta Marka, Žalosnu Sovu i Blafa zajedno…“ – pomirljivo je mudrovao Sensei.
Tog leta, Sensei je uživao svoj dugo zasluženi godišnji prinos smrtnica. I dok se Pukovnik u prvim okršajima sa jednom smrtnicom dabrovskog osmeha vežbao za slavne podvige u toku tog, ali pre svega NAREDNOG leta, Sensei je svoju smrtnicu gonio po šumama, parkovima, pasažima.
Dok je – sve u skladu sa parolom tih dana „veselju nikad kraja“ – Sensei zajedno sa nevidljivom emanacijom Marvina vozio bicikl brzinom mraka, smrtnica nesvesna onoga što će joj se desiti, skakutala je pokušavajući da ga stigne i tako cupkajući veselo podvriskivala. Tako je Sensei, i pod vodom Dunava i na pesku Bećarca istražujući ovaj hodajući izvor gluposti polako, ali sigurno pripremao pozornicu za ono što će se desiti kao logičan sled te nailazeće jeseni, zime, ali pre svega TOG narednog leta…