Čitajući sa mukom ove nepovezane, neretko skaradne misli sklepane u pokušaj prozne bedastoće, uz svo svoje pedagoško strpljenje, ne mogu, a da ne zapitam te večite dečake: da li vaše majke znaju šta radite, umobolnici? Ekipa raspalih sredovečnih frustrata kojima je omiljena zabava igra interno poznata kao „zakivanje pod repić“ i „fudbal na male golove pa ko kome pod prečku“ gotovo izvesno ne zaslužuje čak ni ovih par redova sažaljivih tonova.
Ipak, pišem ove redove ne zbog pomenutog kvarteta, već isključivo zbog njihovih majki, kao pokušaj pružanja utehe i slabašnog opravdanja.
Jer majka je jedna.
Majka sve prašta.
Čak i… ovo… što su napisali, a vi čitate.
Znam ove mamine dečake još iz stomaka. O da.
I znam da su ne trepnuvši izdali maminu ljubav i potrčali za prvom ošljarom koja se pojavila u vidokrugu, tobože zainteresovana za njih.
Zaboravili su na majku čim je neka spodoba uzela šuricu u ruku i nevešto krenula laganu drkicu.
A ko ti je prvi navukao šuricu, nesrećniče?
Majka.
Ko je omogućio da Crven Ban ugleda svetlost dana?
Majka.
Ko je prao posteljinu sa skorenim ostacima tvog semena?
Majka.
Ko je upadao u sobu dok si ga bacao u nesvest besomučno?
Majka.
Sram te bilo.
Profesor Edipovski