1. Pojam i definicija
Izvorni tekst Traktata u vezi sa tim beleži: „Mentalna malaksalost je psihičko stanje koje ima sledeće karakteristike: kreativna apatija, kvazi-infuziona smirenost, geto-opuštenost i pre svega potpunu otvorenost duha. Duh je usled niskog stupnja svesti celokupnog društva izgubio na vrednosti. Više uopšte nije bitno imati duha ili biti pun duha, bitno je imati para i kao zaista mentalno oboleo klimati glavom u nekom kafiću uz jednoličan ritam densa. U takvoj situaciji, gde je beznadežno uopšte i pokušavati bilo kakvu borbu protiv mediokriteta, protiv malograđanštine, ljudi koji su kreativni, koji ne pristaju na prosečnost povukli su se… Oni se tiho bore za umetnost, za ljubav i za smisao. Ipak za ostale, za zavidne ljušture, te sebične pikavce pakla oni su… ludi. Kao takvi, oni su uspeli. Jer njihov život ima sadržaja. Njihov duh, njihova svest razaznaje mnoge stvari koje oni ostali ne vide. Pa ipak, oni se više ne trude da isprave svet i društvo oko sebe… Oni su umorni od ubeđivanja sa svetom. Svet je ipak tržište proseka. Zato je njihov um malaksao, zato oni svoje ideje zadržavaju u svojim glavama i čekaju… Oni su moćni u svojoj nemoći da nešto promene, jer su bar još uvek svesni. Up. [Urednički kolegijum Traktata] (1832): Traktat o Sindromu mentalne malaksalosti. Rukopis. U: Privatna arhiva Profesora Edipovskog. Ulan Bator.
2. Mentalna malaksalost i društvo
U izvornom tekstu Traktata navodi se: „Društvo je kao ameba. Ono nema svoj čvrst oblik, stalno se menja i razvija. Društvo nema čvrstinu. Društvo je mekano kao plastelin kad ostane ne suncu. Zato svako ko ima imalo čvrstine, karaktera, a uostalom i kreativnosti – nije dobrodošao, nije omiljeni član društva. Čvrsti karakteri se teže prilagođavaju. Što je društvo progresivnije, dakle što je pravac razvitka tog društva bliži emancipaciji, za ljude sa određenim vrednostima je lakše. Ukoliko se smer razvoja okrene, ljude sa puno duha i progresivnog u sebi društvo smatra obolelima: za društvo su takvi ljudi ludaci. Da ne ulazimo u priču o diskursima i dispozitivima: sve što odstupa od „normalnog“ postaje nenormalno. Jedna od reakcija je ono što smo nazvali sindromom mentalne malaksalosti. Društvo ima odbojan stav prema ludacima. U malograđanskim sredinama odbojnost je naravno još veća. Zatim, tu su i oni koji sve koji ne mrze gledaju sa mržnjom – baš zato što ne mrze. Samo zato što cene dobro u ljudima i ne mare za nacionalnost, spoljašnji izgled, pol ili uzrast. To su pojedinci, ali upravo oni čine to društvo. Oni koji su drugačiji, uglavnom su umorni, malaksali, ali svesni. Kada kapitalizam kao banda siledžija čoveka satera uza zid i krene da ga lomi, nema mnogo izbora. Jedino što ostaje jeste svest o tome da to što se dešava nije dobro. Ipak, većina ljudi i dalje dobija batine, i dalje se muči, pritom se smeškajući i razmišljajući kako je to dobro. Svest i malaksalost zato su samo dve strane iste medalje. Up. ibid.
3. Simptomi sindroma mentalne malaksalosti
„Prvi simptomi sindroma mentalne malaksalosti su vrlo teško uočljivi. Reč je o pojedinačnim, ničim izazvanim napadima lucidnosti, a zatim teškog pesimizma nad kojim će se čak i klinički depresivni zamisliti. Osim toga tu su i manična potreba za razmišljanjem, detaljnom analizom svega, glad, žeđ, siromaštvo, beda, a zatim i pojava određenih fizioloških problema. Posle ovih simptoma kreću oni teži. Tu je sve veća potreba za hranom, potreba za druženjem sa sebi sličnima, nesanica i košmari. Tu sindrom doživljava vrhunac svog akutnog oblika. Od trenutka pojave ovih simptoma više nema povratka. Nastupa hronični oblik, a simptomi su sledeći: izraženi cinizam, pasivno odlaganje obaveza, a zatim ispunjavanje istih u poslednji čas, potreba za fizičkim naporom, što u velikoj meri odvodi ljude u teretane, na terene za basket, gradilišta itd., a što će opet dalje dovesti do trajnog drugarstva ljudi koji, iako se ne poznaju, shvataju da pripadaju istoj zajednici – obolelih. Oboleli, kao sporedni akteri (post-)modernog doba, koji se pasivno bore za dobro raspoloženje, zaista zdrav ili zaista bolestan humor, jasno odstupaju od „normalnog“ u ovom društvu. Ipak, konačni oblik, poslednja faza sindroma, ona faza koja ostaje i čita se kao hronika jednog „života dobrog čoveka“ ima one najgore simptome: poštenje, solidarnost, sposobnost realnog sagledavanja stvari, iskrenost, nesebičnost, darežljivost, druželjubivost, talenat. Upravo zbog ove poslednje faze društvo svim silama mutnog vrtloga pokušava da spreči ovu… pojavu. Ali to je nemoguće. Uvek će biti onih koji imaju… bar… bedu.“ U: ibid.
4. Sistem dimenzija
Originalni navodi prvog izdanja Traktata glase: „Dimenzije su polja. Kao polja suncokreta koja se žute u zelenom prostranstvu ravnice koja se kupa u plavetnilu neba. Dimenzije su poslednja utočišta. Dimenzije su nivoi svesti, a za društvo to su stupnjevi ludila. L(j)udi su svi raspoređeni u sistemu dimenzija, samo što ga jedino oboleli od sindroma mentalne malaksalosti zaista spoznaju. Ne zna se koliko dimenzija postoji. Jasno je da ih ima više. Još više je polu-stanja koje nazivamo malaksijama. Ono što je opšte poznato je da se u prvoj dimenziji nalaze svi ljudi. To je taj najniži nivo svesti koji je karakterističan za ovo što većina doživljava kao stvarnost. Tek po nastupu prvih simptoma postoji velika verovatnoća da će doći i do prelaska u sledeću dimenziju. Ipak, prelazak nije uopšte jednostavan. Postoje, osim toga, dimenzije koje su nedostupne za smrtnike i o njima ne znamo ništa pouzdano, a u stvari nam je sve jasno. Bar nam to generacijama pokušavaju objasniti različiti mutni preduzetnici – trgovci dušama – koji od početaka čovečanstva stvaraju različite brendove religijskog. I do danas relativno dobro zarađuju, a da pritom nisu otkrili ništa novo o nedokučivom proizvodu koji prodaju. U nekim od najudaljenijih dimenzija, dakle na najvišem stupnju svesti do kog smrtnik može dospeti, gde materijalni oblik postaje proizvoljan, stanuju MARVIN, JOE i… BABA. Ima tu još nekih likova, ali za njih samo znamo da postoje i ne znamo ništa više o njima. Raspoređenost ostalih likova koje navodimo u ovom radu je uslovljena njihovim pokušajima da se vrate u prvobitno stanje prosečnosti, tj. da se oslobode interdimenzionalnog magnetizma. Pritom, interdimenzionalni magnetizam je prva prava karakteristika dimenzionog sistema. Reč je o sili kosmičkog intenziteta. Ta sila u stvari dovodi do širenja sindroma. Reč je naime o fenomenu međusobnog privlačenja obolelih. Jednom oboleo od sindroma, čovek počinje da upoznaje samo njemu slične, dakle takođe obolele. To mu postaju najbolji drugari ili najveći neprijatelji. To upoznavanje je slično fenomenu koji je obrađen u dokumentarnom filmu ,Gorštak‘ (Highlander), gde se besmrtni gorštaci međusobno ,osećaju‘. Ne moraju ni da se vide, ni da se čuju, oni jednostavno nekim nad-čulom osećaju prisustvo sebi sličnog u istoj prostoriji. Paralela je očigledna. Razlika je ipak u tome što oboleli od sindroma prisustvo drugih obolelih osećaju samo podsvesno. Naravno, prelaskom u više dimenzije ovo čulo se potpuno razvija i čovek, ako tu uopšte još govorimo o čoveku, može da predvidi susret sa… Svojima.“ U: [Urednički kolegijum Traktata] (1901): Traktat o Sindromu mentalne malaksalosti. 1. izd. Sremska Kamenica: Slobodni Univerzitet Fruške gore, str. 16.
5. Prelazak
Prvobitna neizmenjena verzija (tzv. Urtext) Traktata ovo opisuje na sledeći način: „Prelazak… Svako jednom dođe i do toga. Prvi prelazak je naj… čudniji. Obično se desi neprimetno, ali samo kod ljudi koji su… talentovani za sindrom. Kod onih bleđih, to je zaista teško. Oni slabiji, koji pokušaju da izbegnu sindrom, najpre stradaju. Samo odjednom… puknu. Zato je najbolje… prepustiti se. Prelazak iz prve ili opšte dimenzije, jedne velike čekaonice kosmičke železničke stanice u narednu, pa i dalje, dalje, sve do najviših dubina provalije. Ali, koja je ovo provalija? Prelazak u narednu dimenziju, dakle naredni stupanj svesti prati teška fizička iscrpljenost, najčešće neka bolest. Što je ta bolest teža, dimenzija u koju se prelazi je dalja. Često je u pitanju upala pluća, boginje, ali dešava se da dođe i do pojave tuberkuloze, karcinoma ili čak i prestanka života kakvog ga mi poznajemo. U najvišim dimenzijama može doći i do konačne metamorfoze, tj. gubitka materijalnog oblika. Ipak, ovu promenu ne treba nikad zaustavljati. Neki pokušaji su doveli do teških posledica, a nisu uspeli da spreče Prelazak. Ono, što je glavna odlika je verbalni pokretač svesti na prelazak, a to je leksema, ali ne i semema: ,ajmo!‘“ Up. [Urednički kolegijum Traktata] (1832): Traktat o Sindromu mentalne malaksalosti. Rukopis.