Mentalna malaksalost – kritika društva

Pojam i definicija

Mentalna malaksalost je psihičko stanje koje ima sledeće karakteristike: kreativna apatija, kvazi-infuziona smirenost, geto-opuštenost i pre svega potpunu otvorenost duha. Duh je usled niskog stupnja svesti celokupnog društva izgubio na vrednosti. Više uopšte nije bitno imati duha ili biti pun duha, bitno je imati para i kao zaista mentalno oboleo klimati glavom u nekom kafiću uz jednoličan ritam densa. U takvoj situaciji, gde je beznadežno uopšte i pokušavati bilo kakvu borbu protiv mediokriteta, protiv malograđanštine, ljudi koji su kreativni, koji ne pristaju na prosečnost povukli su se…
Oni se tiho bore za umetnost, za ljubav i za smisao. Ipak za ostale, za zavidne ljušture, te sebične pikavce pakla oni su… ludi. Kao takvi, oni su uspeli. Jer njihov život ima sadržaja. Njihov duh, njihova svest razaznaje mnoge stvari koje oni ostali ne vide. Pa ipak, oni se više ne trude da isprave svet i društvo oko sebe… Oni su umorni od ubeđivanja sa svetom. Svet je ipak tržište proseka. Zato je njihov um malaksao, zato oni svoje ideje zadržavaju u svojim glavama i čekaju… Oni su moćni u svojoj nemoći da nešto promene, jer su bar još uvek svesni. Oni su… mi.

Mentalna malaksalost i društvo

Društvo je kao ameba. Ono nema svoj čvrst oblik, stalno se menja i razvija. Društvo nema čvrstinu. Društvo je mekano kao plastelin kad ostane ne suncu. Zato svako ko ima imalo čvrstine, imalo karaktera, a uostalom i kreativnosti – nije dobrodošao, nije omiljeni član društva. Čvrsti karakteri se teže prilagođavaju. Što je društvo progresivnije, dakle što je pravac razvitka tog društva bliži emancipaciji, za ljude sa određenim vrednostima je lakše. Ukoliko se smer razvoja okrene, ljude sa puno duha i progresivnog u sebi društvo smatra obolelima: za društvo takvi ljudi su ludaci. Da ne ulazimo u priču o diskursima i dispozitivima: sve što odstupa od „normalnog“ postaje nenormalno. Jedna od reakcija je ono što smo nazvali sindromom mentalne malaksalosti. Društvo ima odbojan stav prema ludacima. U malograđanskim sredinama odbojnost je naravno još veća. Zatim, tu su i oni koji sve koji ne mrze gledaju sa mržnjom – baš zato što ne mrze. Samo zato što cene dobro u ljudima i ne mare za nacionalnost, spoljašnji izgled, pol ili uzrast. To su pojedinci, ali upravo oni čine to društvo. Oni koji su drugačiji, uglavnom su umorni, malaksali, ali svesni. Kada kapitalizam kao banda siledžija čoveka satera uza zid i krene da ga lomi, nema mnogo izbora. Jedino što ostaje jeste svest o tome da to što se dešava nije dobro. Ipak, većina ljudi i dalje dobija batine, i dalje se muči, pritom se smeškajući i razmišljajući kako je to dobro. Svest i malaksalost zato su samo dve strane iste medalje.

Simptomi sindroma mentalne malaksalosti

Prvi simptomi sindroma mentalne malaksalosti su vrlo teško uočljivi. Reč je o pojedinačnim, ničim izazvanim napadima lucidnosti, a zatim teškog pesimizma nad kojim će se čak i klinički depresivni zamisliti. Osim toga tu su i manična potreba za razmišljanjem, detaljnom analizom svega, glad, žeđ, siromaštvo, beda, a zatim i pojava određenih fizioloških problema. Posle ovih simptoma kreću oni teži. Tu je sve veća potreba za hranom, potreba za druženjem sa sebi sličnima, nesanica i košmari. Tu sindrom doživljava vrhunac svog akutnog oblika. Od trenutka pojave ovih simptoma više nema povratka. Nastupa hronični oblik, a simptomi su sledeći: izraženi cinizam, pasivno odlaganje obaveza, a zatim ispunjavanje istih u poslednji čas, potreba za fizičkim naporom, što u velikoj meri odvodi ljude u teretane, na terene za basket, gradilišta itd., a što će opet dalje dovesti do trajnog drugarstva ljudi koji, iako se ne poznaju, shvataju da pripadaju nekom od viteških redova – od Gajbe, od Palice, od Bede, od Babe. Oboleli, kao sporedni akteri modernog ili postmodernog doba, koji se pasivno bore za dobro raspoloženje, zaista zdrav ili zaista bolestan humor, jasno odstupaju od „normalnog“ u ovom društvu. Ipak, konačni oblik, poslednja faza sindroma, ona faza koja ostaje i čita se kao hronika jednog „života dobrog čoveka“ ima one najgore simptome: poštenje, sposobnost realnog sagledavanja stvari, iskrenost, pesimizam, nesebičnost, darežljivost, druželjubivost, talenat. Upravo zbog ove poslednje faze društvo svim silama mutnog vrtloga pokušava da spreči ovu… pojavu. Ali to je nemoguće. Uvek će biti onih koji imaju… bar… bedu.