Dugo su sedeli i ćutali posmatrajući nepregledno prostranstvo deponije. Kiseli smrad nisu više osećali. Toliko vremena su proveli na jednom od brežuljaka smeća da im je čulo mirisa potpuno otupelo. Deponija je bila toliko velika da joj se kraj nije video. Bar ne golim okom.
– Misliš li da je ovo kraj? – tužno upita Pukovnik.
– Koliko ja vidim, kraja nema – reče Sensei – ali istini za volju, još nismo pronašli durbin ili teleskop da bismo zasigurno mogli reći gde je kraj ove deponije.
– Ne mislim na to – reče Pukovnik nervozno – mislim, da li je ovo naš kraj?
– Zavisi s kog kraja posmatraš… – odgovori mu zamišljeno Sensei – znaš i sam da postoje stvari koje imaju više od jednog kraja… na primer kobasica, vekna hleba…
– Da, ali ja nisam ni kobasica ni hleb! – grubo ga prekide Pukovnik kome je već bilo dosta njegovih ispraznih mudrosti – zar ne vidiš da smo zarobljeni u moru smeća, gde god da pogledam, samo đubre, otpaci, ostaci naših besmislenih života… – glas Pukovnika se već lomio, očigledno mu se cela ta situacija odavno smučila.
– Da, ali pazi ovako, posmatrajmo to iz drugog ugla, recimo ugla od 146 stepeni – otvarao je Sensei svoju argumentaciju – kraja sigurno ima, ali ne i za nas, jer ono što je sigurno ne može biti beskonačno, a ono što je beskonačno mora biti relativno, razumeš?
Pukovnik ga je gledao potpuno u neverici, pokušavajući da razazna da li je u pitanju ludilo, neka skrivena, a možda i mudra poruka, ili je Sensei buncao usled vrućine i sasvim izvesno toksičnih isparenja na deponiji.
– Šta pričaš? O kakvim uglovima govoriš? – ljutio se Pukovnik – odavde nam nema izlaza. Ko god da nas je ovde doveo, zakucao nas je, dalje nema, shvataš. Stalno me pitaš, ali dokle. E, evo dovde. Ovde se naša priča završava. Budućnosti nema, je l jasno?
– Budućnosti možda nema – još! Ali to ne znači da nema izlaza odavde – reče Sensei i naglo ustade, pritom obarajući staru veš mašinu koja se otkotrljala niz padinu brežuljka na kom su sedeli i uz tresak se zaustavila pred haubom nekog starog automobila.
– Šta radiš, šta pričaš? – sad već skoro očajnim glasom reče Pukovnik – izgubljeni smo, to je to, gotovo je, nemamo šta da jedemo, nemamo da pijemo, oko nas je samo smeće, ovde nema nikoga…
– Jesi završio svoju jadikovku? – upita Sensei, namigujući Pukovniku i stavljajući mu ruku na rame – pođi sa mnom, treba mi tvoja pomoć.
– Ali dokle? – promrmlja Pukovnik.
– Imam ideju, ajmo. – kratko mu odgovori Sensei.
Dugo su gacali kroz nepregledno more smeća, Pukovnik je na svakih sedam minuta i dve sekunde gunđao, ali Sensei se nije zaustavljao. Odjednom, pri dnu jednog obližnjeg brega električnog otpada, zastade i poče da kopa po starim plastičnim uređajima.
– Konačno! – povika Sensei, pažljivo vadeći poveći komad plastike umotan u gomilu različitih kablova – to je to, e tako.
– Šta je tako? – nadrkano ga upita Pukovnik.
– Sad nije vreme za čavrljanje – reče Sensei – bolje mi nađi neki monitor, može i stari televizor, nema veze koje marke, ajde, brže, na korak smo od uspeha – reče Sensei sav ozaren.
– Televizor? Da li si ti… – zausti da upita Pukovnik, ali se seti da pojmovi poput „normalno“ ili „nenormalno“ u svetu u kom su se zatekli nemaju nikakvog smisla – e, znaš šta, evo sad ću da ti pronađem prokleti televizor, samo mi konačno reci šta uopšte radimo.
– Budi bez brige… – reče Sensei raspetljavajući kablove – samo požuri, nemamo mnogo vremena.
– Molim? Nemamo vremena? Pa ako nečega imamo na pretek onda je to vreme, zar ne vidiš da vreme stoji? – reče Pukovnik potpuno odsutno – po mojoj slobodnoj proceni već danima nismo ni jeli ni pili, ni spavali, a i dalje nekako funkcionišemo…
– Da, sigurno si u pravu – reče Sensei – samo ipak požuri, zraci su sada još jači nego što sam mislio, a znaš i sam kakva su elektromagnetna polja… pouzdana su kao sneg u proleće…
– Buncaš. Buncaš stari, ova te deponija polako ubija – reče mu Pukovnik, ali ipak poče da kopa po đubretu tražeći televizor.
– Ha, gotovo, jesi našao monitor? – upita Sensei vedrije nego inače.
Pukovnik je u tom trenutku zaista i pronašao stari crno-beli televizor koji je nekada davno proizvodila firma EI Niš.
– Evo ti tvoj televizor, ali šta ti je to uopšte? – upita Pukovnik.
– Ovo, stari moj, ovo je naš izlaz odavde – reče Sensei oprezno povezujući uređaj koji je konačno otpetljao sa starim televizorom.
– A to je, ne, ne mogu da verujem, pa to je stari Commodore 64 – reče Pukovnik, u neverici vrteći glavom.
– Greška! – reče Sensei dobrodušno – Commodore jeste, ali napredniji model, 128, znaš taj ima 128 kilobajta radne memorije… a pošto smo kao i obično srećne ruke, ovaj primerak ima, doduše zaglavljeno u interfejsu, i proširenje na 512 kilobajta, to je svakako srećna okolnost…
– Da, izvanredno, samo mi još objasni koja je svrha svega ovoga? – reče Pukovnik koji se polako predavao.
– Pa vrlo je jednostavno – kratko odgovori Sensei, nastavljajući da kopa po đubretu skupljajući i istovremeno povezujući nekakve stare digitrone nekim polu-iskidanim kablovima – čekaj, evo, momenat, samo još nekoliko komada da povežem…
– Šta da čekam? Potpuno si poludeo! – reče mu Pukovnik znajući da je svako vikanje uzaludno, jer je Sensei uveliko bio u svom mentalnom tunelu. Ostajalo mu je samo da iz solidarnosti učestvuje u njegovoj farsi i pomaže mu.
– Evo, gotovo – reče mirno Sensei – dobro, sad samo da upalimo… dobro, evo ga, sad televizor, au dopada mi se ova slika, izgleda sjajno…
– Šta izgleda sjajno, je l ti to mene za… – krenu Pukovnik da viče, ali ga Sensei prekide.
– Psssst! – reče Sensei – ne viči, pokušavam da otkrijem pravu frekvenciju… ionako se jedva čuje…
– Ovo ti je do sada najgori fazon. – reče Pukovnik, čvrsto rešen da više ne troši živce na svađu.
– Daj mi sad telefon, reče tad Sensei, misleći na stari mobilni telefon – stara dobra Nokia, sreća, pa sam usput pronašao i odgovarajući punjač.
– Pa bacio si je – reče Pukovnik
– Gde sam je bacio? – reče Sensei
– Pa u đubre – sad već s osmehom odgovori Pukovnik nadajući se da je suludi plan propao.
– A da, tako je, ali ne znam da li si primetio, đubre je svuda oko nas… no, naš stari dobri prijatelj SNAKE nas je brzo pronašao i vratio mi je svoje prvobitno prebivalište – reče Sensei – bio je i red da se revanšira za to što smo ga konačno oslobodili iz tog prokletog telefona.
– Da, fantastično – odbrusi Pukovnik razočarano.
Nekoliko minuta koji su Pukovniku delovali kao dve do tri večnosti, Sensei je pognut petljao oko kablova i plastičnog otpada. Polako se uspravio i zadovoljno konstatovao:
– E, evo ga, kao što sam i mislio, radi, sve je namešteno kako treba.
– Šta radi… šta radi čoveče? – potpuno izbezumljeno upita Pukovnik.
– Pazi ovako – poče tada Sensei, oprezno se odmičući od skalamerije – uspeo sam da napravim vremeplov koji će nas odvesti odavde.
– Šta si napravio? – Pukovnik je osećao kako ga napušta i poslednji tračak nade da će ikada napustiti to nestvarno đubrište.
– Pa da, pronašao sam gomilu starih digitrona na solarni pogon, sreća, pa je ovde stalno sunčano vreme, povezao sam ih i time stvorio dovoljno jako napajanje za server…
– Kakav sad server? O čemu pričaš? – Pukovnik se iz puke nemoći pravio da ga interesuje.
– Pa da, ono što mnogi ne znaju, stari komodori su zapravo izuzetno otporne mašine koje se lako mogu pretvoriti u moćne servere samo ako znaš kako – reče Sensei, veselo namigujući – to je sasvim dovoljno za mašinu koja će nas prebaciti u prošlost neke od dimenzija.
– Da, da, nastavi – reče Pukovnik, umorno vrteći glavom.
– Evo, još samo da preusmerim zrake ove mikrotalasne peći – kratko reče Sensei nešto petljajući oko stare rerne – to, eto, gotovo – reče, sedajući za kompjuter.
– Da, gotovo je, zaista je gotovo – reče Pukovnik sedajući na stari frižider, potpuno klonuvši duhom.
– Odlično, ostani tu da sediš, sad ću ti se i ja pridružiti, to je odlično mesto – reče Sensei – samo još nešto da pogledam.
– Šta da pogledaš? – skoro odsutno reče Pukovnik, čisto da bi održao privid da učestvuje u nekakvom razgovoru.
– Kako šta? Pa moram proveriti mejlove, odgovoriti jednoj simpatičnoj devojčici, a uz to moram pogledati i vremensku prognozu za dan na koji ćemo stići – vedro odgovori Sensei – ne želiš valjda da posle svega pokisnemo…?
– Kako god – skoro šapatom odgovori Pukovnik, spremajući se za kraj.
Delovalo je kao čitava večnost. Pukovnik je poluotvorenih očiju ležao na starom frižideru gledajući u nebo, konačno shvatajući koliko će stvari propustiti. Zatim se pridigao, starim kišobranom gurajući stare limenke i konzerve na jednu, a plastično đubre na drugu stranu.
– Oduvek sam reciklirao đubre, zašto bih sada prestao sa tim? – više za sebe upitao je Pukovnik prekidajući monotonu tišinu. Pogledao je ka svom sapatniku koji je i dalje nešto kucao po staroj tastaturi prastarog kompjutera.
– Dobro, majku mu, ima li kraja ovome? – povika Pukovnik u pravcu Sensei-a.
– Hmmm… da, ne znam da li sam ti pričao o tome, ali postoje stvari koje imaju više od jednog kraja, na primer kobasica, vekna hleba…
– Neeee…
– Da, o da.
– Šta da?
– Pa da.
– Ne mogu više.
– A ni manje.
– Dosta, prekini!
Potpuno iznemogao, Pukovnik pogleda u Sensei-a, a ovaj mu odgovori širokim osmehom. Obojica su znali da tako najbolje komuniciraju. Istog momenta, slika na starom televizoru poče da treperi, a stara mikrotalasna peć poče da baca varnice, da bi se trenutak kasnije u mračnoj unutrašnjosti pojavilo svetlo koje je postajalo sve jače. Sensei naglo ustade i u dva spretna skoka se istog momenta stvori pored pukovnika, taman kada su se vrata mikrotalasne peći s praskom otvorila usled siline zraka nalik laseru usmerenog ka Pukovniku i Sensei-u.
***
– Ajmo momci, gradski porez – reče promukli glas iza njih.
– Šta, kakav porez? – reče Pukovnik.
– Ti da ćutiš, ćelavi – reče glas – ne pričam s tobom.
– Možda je bolje da sačekamo – šapnu Sensei Pukovniku – nisam siguran ni gde smo, a ni koja je godina, ništa ne vidim.
– Ni ja, reče Pukovnik.
Kako su im se oči polako navikavale na uobičajenu svetlost, a zaslepljenost laserskim zrakom polako nestajala, ugledali su grupicu capova koji u prašini igraju klikere i, istina, znatno mlađeg Gnojicu, koji se upravo spremao da im te klikere uzme.
– Ajde patuljci, paljba, stigao je tatica, ovi klikeri su moji – reče Gnojica.
– Hihihi – rekoše capovi uglas – ti klikeri nisu tvoji, hihihi.
– Šta ste vi, hor, a paceri – reče Gnojica, preteći im se približavajući.
– Nismo hor, ali smo zato najbolji orkestar – rekoše svi capovi istovremeno, iz minijaturnih kofera vadeći svoje gitare.
– Matori, brzo, zapuši uši i lezi na zemlju – reče Pukovnik Sensei-u, znajući šta će uslediti.
Zvuku, odvratniji od najgorih taktova „Stupidite“, prve kompozicije na svetu, teško je bilo odupreti se. Kada je zaglušujuća buka prestala, Pukovnik i Sensei su se pridigli videvši da capova više nema, dok je Gnojica bez svesti ležao u prašini. Iz ušiju mu je curila krv natapajući suvu zemlju.
– Šta je sve ovo? – upita Pukovnik – otkud Gnojica, zašto smo ovde i koji je smisao svega ovoga?
– To nije važno – reče Sensei – dobro si postupio, tvoje iskustvo sa capovima nas je spaslo.
– Hmm… da, ali zar nismo malopre bili na deponiji… ili smo i dalje damo, samo haluciniram…
– Stari – dobrodušno mu na rame stavi ruku Sensei – sve ide po planu, kao što rekoh, bez brige. A sad te vodim kod Džefrija na dve do tri kugle sladoleda, može? Ako ništa drugo, osamdesete godine su u svakoj dimenziji pravo vreme za Džefrijev sladoled.
– Meni je dosta i čaša vode – potpuno iznemoglo priznade Pukovnik.
– Dogovoreno, ali dokle?
– Ajmo!