Tišinu te zimske noći narušavao je samo ledeni severac koji se poigravao sa oknima na mojim prozorima. Lupao ih je o zidove, otvarao i zatvarao.
To ga je toliko veselilo, da sam jasno mogao da mu čujem smeh. Ali ta igra je imala i svoja mala pravila kojih se on striktno držao. Naime, dokle god ja ležim i bezuspešno pokušavam da zaspim, ona divlja i kroz sirom otvorena prozorska okna mi šalje zimske radosti u vidu snega i leda; čim, međutim, ja ustanem i krenem nešto da radim, on se potpuno umiri.
Ili me čak pusti i da zadremam i onda krene iz sve snage. Kako je noć odmicala, tako se severac smirivao, polako ali nesigurno. Međutim, pred samo svitanje, tako je jako dunuo, da su oba prozorska okna izletela iz ležišta i odletela na pod razbivši se u paramparčad.
Ustao sam očajan iz kreveta i stao pored rupe u zidu gde je nekad bio prozor. Jedan zvuk mi je tada privukao pažnju; odmah sam ga poznao. Nije ga proizveo ni vetar, ni lupanje prozora.
To je bio smeh one kurve.
Jelene…
[…]
Pred očima mi se odmah javila slika našeg jedinog susreta. Mesecima sam je gledao iz prikrajka, tajno.
Ona je za mene bila nešto najidealnije. Znao sam da menja momke kao donji veš, (a ona je jedna vrlo uredna devojka koja vodi računa o ličnoj higijeni), ali mi to nije smetalo – bio sam spreman da prodam dušu BABA-i za jednu noć na njoj. I tako, jednog jutra sam se probudio. Čvrsto rešen da joj kažem sve što mi leži na srcu.
To popodne je džogirala u parku, što je bila idealna prilika za moj poduhvat. Sakrio sam se iza jednog žbuna i nekoliko krugova je samo posmatrao. Onda sam u jednom trenutku jednostavno iskočio ispred nje i iskoristivši njeno iznenađenje izbrbljao: „Jelena, ja te volim!“ Ona me je sažaljivo odmerila od glave do pete i glasom punim prezira rekla: „Prokleta naivčino! U kom veku ti živiš?! Znaš li šta je potrebno da bi bio sa mnom? Nemaš ništa od Armanija na sebi, ne čujem mobilni, ne vidim zlato, a za ključeve (od auta i stana) bolje i da ne pitam! To ti je potrebno samo da bih te stavila na širi spisak i listu čekanja.“
– Ali… – krenuo sam da kažem, ali me je u tome prekinula teska ruka koja se spustila na moj potiljak.
Skljokao sam se na zemlju kao vreća govana, a lice mi je završilo u nekoj bari na čijem dnu sam osetio polu-raspadnuti pseći izmet. Podigao sam glavu iz te balege, obrisao pomešane krv i govna sa lica i video vrata grandioznog BMW-a koja se otvaraju i u njega ulazi Jelena, sponzoruša kakve nema.
Okrenuo sam se da vidim ko me je udario tako snažno po potiljku. Nisam nikoga video, ali sam osećao da nekoga ima. A taj neko je bio veliki, ogroman. Div, reklo bi se. Iako ga nisam mogao videti, osećao sam snagu Diva. Razmišljao sam:
– Znam da ima gomila budala koje odrađuju svake večeri misleći na Jelenu. Siguran sam, takođe, da ima mnogo onih koji odrađuju Jelenu (skoro) svako veče. A kurvi poput Jelene ima bezbroj.
Zato i postoji Div-da zaštiti i vodi kroz ove mračne intergalaktičke puteve.“
P.S.
S.M. je poslednji put viđen u Intergalaktičkom zavodu za pomoć mentalno malaksalim individuama.
[…]