Probudio se pre nego što je budilnik zazvonio. Nikada mu se to nije dešavalo, ali je morao sebi priznati da je bio ipak pomalo nervozan. Ipak su prošle tolike godine, a da se niko od rodbine nijednom nije javio. Ni za retke porodične praznike.
A onda je prethodne večeri neko pozvonio na vrata. Oprezno je ustao, prišunjao se ulazu svojim nečujnim hodom nindže i naglo otvorio vrata, čvrsto stežući srp u drugoj ruci. Napolju nije bilo nikoga. Na podu ispred vrata ugledao je onda debelu kovertu. Brzo je podigao i ulazeći nazad u stan zatvorio vrata za sobom. Seo je na dvosed, oprezno, skoro ritualno sporo stavljajući kovertu na sto ispred sebe. Sedeo je i posmatrao kovertu.
– Znao sam da me nisu zaboravili, razmišljao je – ipak sam ja jedan od najstarijih…
Ponovo je pogledao kovertu, a onda je odlučno dohvatio i veštim potezima rascepio starim borbenim nožem koji je držao u levoj čarapi. Unutra je bio samo list sa kratkom porukom i nekakav odštampani tekst, povezan u spiralu. Pogledao je poruku:
– Rođaku iz Kalabrije. Znaš šta treba uraditi. Pozdrav od familije.
Sve mu je odmah postalo jasno.
Pogledao je zatim poveći rukopis, malo se čudeći neobičnom naslovu:
– Traktat o sindromu… hmm, da, sad je sve, ali zaista sve, mnogo jasnije, razmišljao je.
Legao je da spava. Znao je šta ga čeka. Plan za sutradan polako je dobijao sve jasnije obrise. Kratko se u mislima preslišavao, razmišljajući šta sve treba da pripremi, a onda je konačno zaspao.
***
Odlučnost u pogledu sledećeg jutra video je čim se približio ogledalu u kupatilu. Preplanulo naborano lice puno ožiljaka iz nebrojenih misija prvi put posle dugo vremena konačno je prepoznao kao svoje.
Izašao je iz kupatila, pristavio kafu i, čekajući da stara kafetijera zaklokoće, pogledom prelazio preko opreme koja je već decenijama čekala spremna: Set noževa, bodeža, kuka i ostalog alata, samo na prvi pogled sličnog zubarskoj opremi, davno mu je poklonio stric. Komplet čeličnih boksera dobio je na poklon od pokojne majke. Četiri sekire i dva srpa bili su suveniri iz prethodnih misija, a bila su tu i klješta od hrom-vanadijuma za „poseban tretman“ previše ćutljivih klijenata. Sve je bilo sređeno pod konac, upakovano u kožne torbe, spremno za akciju. Prizor oštrica koje se presijavaju na svetlosti jutarnjeg sunca smirivao ga je.
Dok je pio kafu, više iz osećaja profesionalne odgovornosti listao je „Traktat“. Znao je gde treba početi. Brzo je završio jutarnje vežbe, obukao se i pored uobičajene opreme iz posebne tajne pregrade u podu izvadio poveći crni kofer.
– Ne mogu da verujem da je došao i ovaj dan, pomislio je.
U posebno prepariranom koferu milenijumima su bili zarobljeni poslednji pripadnici prvobitnog plemena smrtonosnih capova – kreatura kojih su se plašili i najmoćniji super-heroji sistema dimenzija. Nakon duge borbe koja je familiju skoro potpuno uništila, nekoliko veštih rođaka uspelo je da capove na prevaru zatvori u kofer i sačuva ih kao posebno oružje za finalni obračun. U međuvremenu, svet je praktično i zaboravio na capove, tek nekoliko manjih grupa postojalo je raštrkano po različitim dimenzijama i malaksijama, živeći skroman život muzičara-razbojnika.
***
Prva stanica na njegovom putu vodila ga je direktno do Debele. Kao što je i očekivao, zatekao ju je u očajnom stanju na odsluženju zatvorske kazne. Nije mu dugo trebalo da eliminisanjem nekoliko sudija i čuvara natera vlasti da je puste na slobodu. Nije morao ni dugo da je čeka ispred zatvora kada je puštena.
– Dobar dan gospođo, reče joj rođak iz Kalabrije.
– Mooolim vas, ostavite me na miru, ne želim da razgovaram sa vama, vi ste jedna muška svinja, odbrusi mu Debela.
– Ja sam rođak iz Kalabrije, a vi ste tu da biste mi pomogli, reče on, čvrsto je hvatajući za ruku.
– Šta, molim, ne dodiruj me, govno jedno…
– Sve će biti u redu, sada ste slobodni, reče rođak iz Kalabrije, ali mi odgovorite samo na jedno pitanje.
– Ali ja… – Debela je uzalud pokušavala da se otrgne iz čeličnog stiska starijeg muškarca, polako shvatajući da je njegov čvrst muški dodir zapravo sve više uzbuđuje.
– Kažite mi, započe rođak iz Kalabrije, gde mogu pronaći Pukovnika, vi ga svakako poznajete kao Račmena?
– Ne, ne želim da čujem to ime! Nikada! On je za sve kriv, on i niko drugi.
– Molim vas, reče rođak iz Kalabrije, još čvršće stežući ruku Debeloj.
– Jao, pa to boli, molim vas…
– Dakle?
– Ne znam, pa vidite da su me zatvorili… ali znam ko vam sigurno može pomoći… znate… ima jedan Račmenov prijatelj… Gnojica, znate, on sigurno zna gde je Račmen… On, mislim Gnojica, on vam je često u jednoj kafani… ne, ali molim vas, ne, šta to radite…
U senci čempresa ispred zavora začuo se samo kratak fijuk, a zatim tup zvuk udarca teške vreće o beton. Rođak iz Kalabrije svilenom maramom obrisao je sečivo, podigao svoje torbe i zaputio se ka gradu. Znao je gde će pronaći Gnojicu.
***
Kafana je bila polu-prazna. Jedini gosti bila su dva tipa. Rođak iz Kalabrije odmah je prepoznao Gnojicu, a drugi je sa užasom na licu prepoznao njega. Glasno je opsovao i pokušao da svojim nadljudskim super-moćima prizove BABA-u. Bio je to Div koji je kao i svakog dana sa Gnojicom ponavljao scenu ponižavanja u kafani koju su mu davno priredili Pukovnik i Sensei.
Naglo ustajući, Div je oborio sto, ščepao Gnojicu za ramena i bacio ga na rođaka iz Kalabrije.
– Nećeš uspeti, vikao je Div, znam ko si i zašto si ovde… ali prešao si se, familije odavno nema, sad je kasno… gubi se odavde…
– Naravno, reče mirno rođak iz Kalabrije, jednim potezom Srpa beznađa otkidajući Gnojici gornju polovinu glave, mislio sam da će mi biti potrena informacija od ove kreature, ali sad kad znam da si ti tu, ovo mi više nije potrebno, reče i odgurnu beživotno telo glomaznog Gnojice.
– Dosta je bilo, začu se gromoglasno sa ulaza u kafanu.
– BABA, to ste vi, poštovanje, reče rođak iz Kalabrije, konačno se srećemo.
– Nije trebalo da dolaziš, familija nema šta da traži ovde, odgovori BABA, ovo je moj sistem dimenzija.
– U tome i jeste problem, reče rođak iz Kalabrije, ali ja sam tu da taj problem rešim.
– Crkni, začu se glas Diva koji se hitrim skokom za sekundu stvorio pored rođaka iz Kalabrije, zažalićeš što guraš nos gde mu nije…
– Puška, kratko reče rođak iz Kalabrije dok je okretao bajonet kojim je Divu probio srce, puška je nestala, ali bajonet Alfonsa Starijeg, potporučnika francuske vojske, sam naravno zadržao, znaš dobio ga je od Napoleona lično, objašnjavao je rođak, sad već vidno raspoložen.
– Grhgrh, začuo se samrtni ropac Diva, čiji je staklasti pogled tražio BABA-u.
– Neće ti pomoći, reče mu rođak iz Kalabrije, vadeći stari čekić za meso, verno si joj služio toliko dugo, ali ti neće pomoći, svi ste vi isti, nezahvalni, a zato ćete i nestati, reče zadajući mu poslednji udarac čekićem u glavu.
Odgurnuvši Diva, mirnim pokretima brišući alat novom svilenom maramom, rođak iz Kalabrije se polako približavao BABA-i.
– To je bila velika greška, reče mu BABA.
– Svakako, ali za tebe sam spremio nešto posebno, odgovori joj rođak.
– Nemaš nikakve šanse, smrtniče, znaš li ti uopšte ko sam ja?
– Naravno, ti si BABA, u ovom sistemu ti si oličenje zla i mržnje.
– Prokletniče, platićeš mi za sve, i ti i cela familija.
– Ne brini, dobro sam se pripremio, ako treba eliminisati zlo, to možeš učiniti jedino ako se odlučiš koristiti se ljubavlju.
– Štaaaa, kakva sad ljubav?
– Znao sam da je to jedino što te može zaustaviti, reče rođak iz Kalabrije vešto obarajući BABA-u na pod.
– Neeee, šta to radiš?
– Sad ćeš osetiti ljubav, reče rođak, prihvatajući se nezahvalnog posla.
– Neeee…
Nakon nešto više od pola sata, rođak iz Kalabrije, pokupio je svoje stvari i izašao iz kafane na ulicu.
– Dobro, i to smo obavili, a sad znam i kako da pronađem Pukovnika. Moram prvo eliminisati Sensei-a.
***
Ulazeći u lokal iz kog se čula neobuzdano kikotanje klinki, rođak iz Kalabrije znao je da na pravom mestu. Sensei je bio u još jednoj od svojih misija i posebnim nad-čulom osetio je rođaka iz Kalabrije, predosećajući da se sprema nešto za šta se čak ni on nije mogao spremiti. Rešio je da ne dovodi u opasnost ostale i krenuo je da izlazi iz lokala na zadnji izlaz. U polumraka dvorišta, u kom se zatekao, već ga je čekao stariji muškarac blagog, ali odlučnog pogleda.
– Čekaj…, reče Sensei, ja tebe znam.
Neznanac je stajao i ćutao. Sensei je skinuo ranac spreda, a zatim i onaj sa leđa i mašio se hrpe papira.
– Da – reče zamišljeno – poslednje stranice Traktata nedostaju, neko ih je iskinuo. Ali se sećam dobro da se i ti u nekom momentu pojavljuješ… da, pojavljuješ se i jednog po jednog nas eliminišeš. Što je, priznaćeš, prilično besmisleno, jer mi ne postojimo. Kako možeš eliminisati nekoga ko ne postoji?
Neznanac je stajao i ćutao.
– E matori, a da nemaš možda pljugu? – upita ga Sensei.
Stranac se mašio za džep i izvukao cigaretu:
– Samo ovu jednu koju mi je S. dao kada smo se poslednji put videli. Zaista poslednji put.
Sensei je uzeo cigaretu u ruke. Izvadio je upaljač. Pripalio je pljugu. Povukao je dim i nasmejao se.
***
Neznanac je sigurnim korakom prošao kroz sigurnosna vrata u prizemlju nebodera i uputio se prema liftu. Pritisnuo je dugme i lift je krenuo naviše. Ubrzano je krenuo prema vratima kancelarije Đakomovog Buraza. Bila su širom otvorena. Čuo je svoju omiljenu melodiju kako dopire odande. Kada je ušao, pod velikim konferencijskim stolom je klečala devojka sa dva staklena oka, doduše sa iste strane nosa, i pevala „Das Lied von der Erde“ Gustava Mahlera. Zastao je impresioniran. Direktorska fotelja je bila prazna.
– Uvek je bio pametniji od ostalih – pomisli rođak iz Kalabrije, uz poštovanje koje osećaš samo prema neprijatelju koji ti je ravan. Znao je da je uzaludno da ga traži dalje. Seo je na fotelju, izvadio devojci jedno stakleno oko i otkopčao šlic na pantalonama.
– O da… kako je udobna ova fotelja… sad mi je jasno odakle dolazi njegov unutrašnji mir… sad znam kako je postao Gospodar strpljenja…
***
Hodajući, osetio je pod nogama šljapkanje.
– Hmmmm… mislim da nisam još stigao do Boonara.
Izvadio je iz ranca mapu i pažljivo je pogledao. Da…Boonar još nije tu, ali govna jesu. Mora da je došlo do nekog izlivanja. Prelistao je Traktat i našao odeljak „Teorija govana“. Nakon čitanja, klimnuo je glavom:
– Ok, sada mi je jasnije.
IM je ležala u fecesu grleći beživotno telo n. koje je već odavno prošlo fazu raspadanja, i uzimala njegovu ruku, sad već pretvorenu u skelet, umakala u feces, a zatim istom tom rukom mazala fecesom svoje lice.
Dirnut, Neznanac je zastao pred potresnim prizorom večne ljubavi i za trenutak oklevao. To je bilo dovoljno za IM: iz njenih prstiju munjevito su izašle čelične sajle na čijim vrhovima su se presijavala sečiva, i usmerila ih prema Neznancu.
Iako spreman na sve, Neznanac ipak nije očekivao tako brzu reakciju. Nekoliko sečiva mu je prošlo kroz telo i glavu. Pao je u feces. Sledeće što je osetio je trzaj sajli koje su krenule lagano da ga povlače prema Boonaru.
– Dođavola – reče rezignirano – zar da završim na ovakav način? U govnima? I neobavljena posla?
– Robot je već odlučio – odgovori mu hladno IM.
IM je sedela na ivici Boonara i čvrsto stezala u svom zagrljaju telo n., dok su sajle malo po malo vukle telo rođaka iz Kalabrije ka Boonaru. U momentu kada je prebacila telo rođaka iz Kalabrije u Boonar, n. je svojom rukom snažno ščepao Neznanca za zglavak i povukao IM sa sobom u ponor Boonara:
– Ti ideš sa mnom! – reče n. uz strast kakvu nije osetio ni dok je bio živ – i ne zaboravi, moje ime je Pukovnik – dodade n. uz gorak osmeh samrtnika.
– Volim te! – uzviknu IM.
Rođak iz Kalabrije, vrhunski profesionalac, spontano je zaplakao:
– Dođavola, vas dvoje ste toliko romantični!
Pogledao je još jednom u Boonar, u gomili ekskremenata prepoznajući obrise lika starog Čambrljeza, Spejs Franka i delove tela koji su pripadali praktično svim preostalim junacima „Traktata“.
– Dobro, IM je zaista opravdala poverenje familije, pomislio je, ali i dalje ne znam kako da pronađem i eliminišem Marvina i Džoa.
Razmišljao je još nekoliko minuta, a onda je shvatio. Prvi put, morao je to sebi priznati, nije uspeo. Njegova misija bila je potpuni promašaj. Znao je da bez uklanjanja Marvina i Džoa ništa nije gotovo. Kao da ništa nije uradio. Zaputio se ka aerodromu, znajući šta mu jedino preostaje.
***
Stigavši na aerodrom, osetio je neprijatan vetar. Zapravo, veče je bilo vraški hladno. Ušao je u zgradu aerodroma, uredno čekirao kartu, a zatim se zaputio ka mestu za odlaganje prtljaga. Na traku je prvo odložio svoje torbe sa alatom. A onda je još jednom pogledao crni kofer sa capovima.
– Dužnost je dužnost, pomislio je, a kazna za neuspeh je kazna za neuspeh, protokol to jasno nalaže.
Podigao je kofer na traku, otvorio ga, legao u njega i poslednjim snagama brzo ga zatvorio.
Grupa turista iza njega nemo je posmatrala celu scenu, čudeći se poskakivanju kofera. Potmuli urlici koji su dopirali iz unutrašnjosti kofera postepeno su se udaljavali sve dok nisu potpuno zamrli kada je kofer na traci zamakao iza ugla. Samo su slegli ramenima i požurili da odlože svoje torbe i zapute se ka gejtu. Bilo je tačno 19:02, ukrcavanje na njihov let samo što nije počelo.