Toga jutra, JOE se probudio. Bio je, kao i obično u podrumu. U njemu je provodio svo raspoloživo vreme, osim kada je izvršavao svoje dužnosti super-heroja, kada je kroz dimenziona vrata odlazio u druge dimenzije i radio svoj posao. Posao super-heroja… Nije to bio lak posao, ali nije se bunio. Navikao se. Razmišljao je da svako ima svoj posao, svoju sudbinu, svoje prebivalište, i to je to.
Svako živi neki svoj život, koji mu je sudbina odredila.
Kada je otvorio oči ujutro bio je mrak. Doduše, njemu doba dana nije mnogo značilo, zato što je u podrumu uvek vladao mrkli mrak. Nije bilo nijednog prozora koji bi bio izvor svetlosti. Tako da JOE nije ni znao da li je izvan podruma dan ili noć. No, to mu nije mnogo ni značilo, zato što se navikao na to. Osetio je smrad, kao i svako jutro: bio je to smrad truleži. Ali znao je da će se tokom dana navići. Jer samo ujutro je bio osetljiv na taj smrad, a tokom dana bi se već navikao na njega. U podrumu nije bilo ničega, osim dimenzionih vrata i vrata na kojima je pisalo: NE OTVARAJ!!! Na početku se pitao šta bi moglo biti iza tih vrata, ali je vremenom shvatio da je bolje da ih ne otvara. Jednostavno, navikao se na tu činjenicu. Jednom je bojažljivo pokušao da ih otvori, prosto u nadi da neće uspeti. I kada nije uspeo, gotovo da je bio srećan.
E, toga jutra, JOE se zapitao šta je iza tih vrata. Zaista, šta bi moglo biti iza tih famoznih vrata?!
Nešto opasno? Neočekivano? Smrtonosno? Ali, kopkalo ga je to. Gledao je oko sebe. Mrak. Kada bi samo bilo malo svetla. Samo malo. Dovoljno da vidi prst pred nosom.
– Možda ga ima iza tih vrata, pomislio je, uplašen mogućim odgovorom. Zapitao se (iznenađen samim sobom i tako smelim razmišljanjima) kako je dospeo tu, u podrum.
Nije mogao to da odgonetne. I taj smrad… šta li je to toliko smrdelo, kada u podrumu nije bilo ničega?
Ta pitanja su ga razdirala tog jutra.
– Jutra? – pomislio je.
– Pa otkud ja znam da je jutro, kada je ovde uvek mrak.
Nasmejao se sarkastično samom sebi u lice. „U lice?“ – zapitao se.
– Ja nemam pojma ni kako izgledam, ni ko sam.“
Nozdrve su mu se raširile.
– Ovaj smrad… ne mogu više da podnesem taj smrad.
Upalila se lampa na dimenzionim vratima. To je bio signal da krene na posao u svoju misiju super-heroja. Krenuo je mehanički prema vratima… i zastao… zapitavši se:
– Da li ja želim da prođem kroz ta vrata? Da li ja želim taj posao? Ko je mene uopšte pitao da li ja želim da obavljam posao jebenog super-heroja? Ko je mene doveo u ovaj podrum, u ovaj mrak, u ovaj smrad, u trulež?
Pogledao je prema dimenzionim vratima, nasmejao se, i sa lakoćom otvorio druga vrata iza kojih je sinula svetlost.