Još jedan dan se bližio kraju. Tačnije, radna nedelja, jer se radilo o petku. S. je upravo završio sa poslom. Izašao je iz prostorije, zaključao je, te se laganim koracima uputio ka stepenicama. Silazio je osećajući težinu svakog pokreta u svojoj kičmi, pa mu je na trenutak proletelo kroz glavu da bi zaposlenima dobro došao i jedan lift, koji bi olakšao penjanje, a bogami i silaženje. Ta misao ga je zabavila i prekratila mu put do hodnika. Tu je zastao i pogledao kroz izlazna vrata na ulicu. Jesen. Lišće je već bilo gotovo potpuno opalo. Sitna kiša je sipila.
– Zima je suviše blizu – pomisli zabrinuto – a proleće je bilo toliko davno da jedva mogu da ga se i setim.
Zakoračio je na ulicu i istog momenta shvatio da je zaboravio svoj šešir. Gotovo da se nasmejao kada je osetio hladne kapljice na svojoj glavi bez kose. Jutro je obećavalo kišu, ali se S. iz samo njemu znanih razloga nadao da će je izbeći. Vratio se par koraka unazad i odlučio da sačeka dok kiša ne prođe. Pogledao je na časovnik. 19 časova i 2 minuta.
– Nije ni toliko kasno – zaključio je – prekratiću vreme u zbornici.
Otvorivši vrata zbornice, začudio se, jer je bila potpuno prazna. U trenutku je shvatio da nema mestu čuđenju, jer, petak je, pa su svi jedva dočekali da zbrišu kući.
– Samo budale ostaju petkom ovako dugo na radnom mestu – bio je samozadovoljan S. – rad i poštenje se zaista ne isplate.
Duboko uzdahnuvši, spustio se u naslon udobne stolice. U zbornici je bilo zagušljivo, kao i uvek, ali S. na to nikad nije obraćao pažnju, pa ni sad. Gotovo da mu je odgovaralo. Iz unutrašnjeg džepa je izvadio cigarete i upaljač. Pripalio je jednu, povukao dim i pogledao kroz prozor – kiša je još uvek padala istim intenzitetom. Osetio je neobičnu nelagodnost, jer je navikao da zbornica bude puna kolega, prijatelja, ljudi njemu sličnih, a sada je bio sam. Zapitao se da li je ovo prvi put da se nalazi u takvoj situaciji. Nasmešio se.
– Pa, za sve postoji prvi put – reče polu-naglas S., dajući komentaru izlizanu seksualnu konotaciju.
Očekivao je da, po običaju, čuje smeh iz nekog dela prostorije. Tišina. S. nervozno ugasi cigaretu i bez sekunde pauze izvadi novu. Bacio je pogled kroz prozor, nije bilo nikakve promene.
– Prava jesenja kiša, uporna i dosadna – pomisli S. rezignirano, ali se odmah umiri konstatacijom da nigde ne žuri.
– Kakva sreća što se nisam ženio, sad bih morao da trčim kući i da se pravdam ženi, a o deci i da ne govorim – progutao je pljuvačku s mukom, ali je ipak naterao sebe da se glasno nasmeje.
Smeh je odzvonio u praznoj prostoriji. Opet tišina. Zapalio je novu cigaretu. Povukao je prvi dim i setio se razgovora koji je tog dana vodio sa jednim učenikom, o štetnosti pušenja.
– Ako već roditelji nisu u stanju da kontrolišu tu decu i pravilno ih usmeravaju, onda neko drugi mora. Deca ne smeju biti prepuštena sama sebi, moraju imati neki uzor. – mudrovao je sam sa sobom.
Instinktivno se okrenuo oko sebe, ne bi li čuo još nečije mišljenje o tom problemu. Zbornica mu je delovala zastrašujuće prazna. Kiša je i dalje padala. Iznerviran tim saznanjem, S. ugasi cigaretu i automatski izvadi sledeću.
– Kutija je verovatno na izmaku – pomisli razočarano, ali se istog momenta odobrovolji – pa ima još skoro pola! Praktično isto koliko i pre dolaska u zbornicu. Kako je to moguće?
No, bio je suviše zadovoljan tim saznanjem, da bi tražio uzroke i postavljao sebi dalja pitanja.
– Mora da je već puno sati, uskoro će da zaključavaju glavnu kapiju – pomisli razočarano, svestan da će, izgleda, ipak pokisnuti, te podiže levu ruku da proveri koliko je zaista sati – 19 časova i 2 minuta.
U trenutku je shvatio da mu je baterija na časovniku potrošena. Okrenuo je glavu prema velikom časovniku koji je stajao u zbornici. 19 časova i 2 minuta. Obrve su mu se skupile, celo naboralo, ali pre nego što je stigao bilo šta da pomisli, začula se škripa vrata.
– Još neko je zaboravio kišobran” – obradovao se mogućem društvu S. i pogledao prema vratima. Ušla je osoba koja, S. je bio siguran u to, nije radnik te ustanove, ali bilo mu je suviše stalo do bilo čijeg društva da bi postavljao suvišna pitanja. Neznanac je seo na stolicu. Gledao je ispred sebe, kao da S. ne postoji, i ćutao. Kiša je i dalje neumorno padala.
S. je osećao kako tišina u prostoriji postaje sve teža i mučnija, ali nije znao kako to da promeni. Smušeno je ugasio cigaretu i izvadio novu. Zvuk metalnog upaljača je sablasno odzvonio u zbornici. Razmišljao se da ponudi pridošlicu cigaretom. Odustao je. Smatrao je da to nije pravi način da se započne razgovor. „Ova kiša nikako da stane – misao koja mu se za trenutak učinila dovoljno dobra za razbijanje leda, ali nije uspeo da je prevali preko jezika.
– Zaista, kiša nikako da stane – pomisli zabrinuto i zapita se koliko bi moglo biti sati. Pogled mu je lutao prostorijom, u nadi da bi se unutra mogao nalaziti i neki ispravni časovnik, ali uzalud. Jedan jedini, očito pokvaren, je i dalje pokazivao isto vreme, 19 časova i 2 minuta. S. baci pogled, bez preteranog nadanja u povoljan ishod, na svoju levu ruku, ali rezultat je bio kakav je i očekivao, časovnik je i dalje stajao. Baterija se očito morala zameniti.
– To je prva stvar koju ću sutra uraditi – obećao je sebi. Odlučno je ugasio cigaretu i posegnuo za sledećom. Pogledao je kroz prozor. Kiša je padala. Dokle, pitao se. Okrenuvši se prema pepeljari da otrese pepeo, primetio je da ćutljivi neznanac ima časovnik na ruci. Obradovan tom činjenicom, diskretno je iskrenuo glavu da vidi koliko je sati. 19 časova i 2 minuta. Užasnut, pogledao je u neznanca koji je i dalje ćutao i gledao u zid. S. je poželeo da urla, samo da bi prekinuo tišinu od koje je mislio da će mu se raspasti glava. Izbezumljen, drhtavim rukama je ugasio još jednu cigaretu i odlučio da ustane i ode. Ali, sledeća cigareta mu je već bila u ustima, dok je desnom rukom približavao upaljač da je upali.
– Gde je čuvar da nas izbaci i zaključa kapiju? – pitao se unezvereno u sebi, a zatim i konstatovao – Sramota je kada neko kasni na posao, to je prosto nedopustivo. Lično ću insistirati da bude otpušten.
Ipak, sledećeg momenta se donekle pribrao, te posumnjao da možda još nije 21 čas i vreme za čuvara da dođe, ali da bi to proverio, morao je da sazna koliko ima sati. Pogledao je kazaljke na časovniku neznanca. 19 časova i 2 minuta. Na svoj i časovnik u zbornici nije više smeo da gleda. Kiša je i dalje padala. Tišina.
– S., može li jedan duvan? – napokon se začuo nečiji glas u prostoriji. Neznanac je progovorio. Glas mu je zvučao nestvarno, posle toliko duge tisine.
– Naravno – hteo je da odgovori S., ali nikakav zvuk nije izašao iz njegovih usta. Radostan zbog ove neočekivane promene, mašio se kutije sa cigaretama, ali se istog momenta ukočio i pomislio:
– Sigurno sam ostao bez cigareta, palim jednu za drugom već… – zastao je ne dovršivši misao, shvatajući da je izgubio pojam o vremenu – valjda je ostala makar jedna.
Pogledao je u kutiju i prestravljen shvatio da je skoro polovina kutije popunjena cigaretama. Pokrio je lice rukama.
Okrenuo se prema neznancu, ali ovaj više nije bio tu.
U prostoriji je opet bila potpuna tisina.
- je uzeo cigaretu iz kutije i zapalio je.
Bilo je tacno 19 časova i 2 minuta.
Kiša je i dalje padala.