Karči se probudio u centru za obolele od sindroma koji su tih vekova BABA-ine garde koristile kao centralu. Bol ga je stezala kao što udavače sponzoruše stiskaju penise bogatih tatinih sinova, nadajući da će iz njih instantno iscediti svoje materijalno blagostanje. Šetao je od ruku, preko rebara, abdomena, pa sve do mošnica koje su menjale boje od ljubičaste, lile, plave, pa sve do ponoćno crne.
No, opet se setio mudrih reči spominjanog čerevićkog lajfkouča: „Kada si na dnu, pravo je vreme da kreneš ka vrhu“. Te mudre reči su odzvanjale u njegovoj naprsloj lobanji i pomešane sa isprekidanom svešću su stvorile novi naboj za akciju. Nekako se pridigao i počeo je da se umiva na kanalizacionom otvoru ćelije gde se smeštaju privremeni slučajevi kakav je bio on. Kada je miomiris zatvorske kake duboko prodro u njegov mali mozak, Karči se pridigao i pogledom uhvatio nešto malo sunčevih zraka koji su se probijali u njegovu ćeliju. Pokušao je da se pribere, ali mu to još uvek nije polazilo za rukom.
Nedugo zatim, u ćeliju je ušao dežurni komandant BABA-inih gardi kojeg su ostali zatvorenici od milošte zvali Nos-Patos. Često je koristio tu sofisticiranu složenicu kada je pretio kažnjenicima, ali i kada je trebalo urazumiti neposlušnu suprugu i izvesti je na „pesničke večeri“. Bio je ljubomoran čovek, pa je često labavio ruku na njoj, te je ona često modra dolazila na posao terapeuta transakcione analize. Tu njenu posvećenost nasilnom braku i mužu sirovini klijenti naravno nisu znali da cene.
Kada je Nos-Patos ušao postrance, jer mu široka ramena nisu dozvoljavala normalan prolaz kroz vrata, on je muževnim nazalnim glasom procedio: „Možeš ići, slobodan si“.
Karči ga je odsutno gledao kao da ne razume kome se ovaj obraća.
„Kreći ili ćeš popušiti nos-patos“.
Karčija je ta rečenica konačno pogodila kao babu koja željno iščekuje zvuk zvona i nada se da je to baš poštar sa penzijom. Mada, dobro je i kada pozvoni bilo ko od komšija, da zatraži četku za WC na zajam – do petka.
To naravno nije moglo biti sve. Nos-Patos je još dodao: „Imaš posetu“. Karči je u tom trenutku pomislio da ga BABA-ina govna lože kao što privlačne žene navode svoje „prijatelje“ iz frendzone da će im ikada biti dobri za nešto što nije ispiranje mozga ili njihovo „dizanje u zvezde“.
Međutim, kromanjonac nije lagao. U zajedničkoj prostoriji je sedela Min-Dža i pripadnike BABA-inih gardi plenila svojom fenserskom lepotom i provincijalnim šarmom.
Kada se dobro naspavala i pružila svom telu preko potreban beauty sleep, odlučila je da navrati do stanice i povuče svoje optužbe. Jednostavno, zadovoljila je svoje niske sadističke porive i odlučila da bude milosrdna prema Karčiju kao što školski nasilnik nakon dobrog šamaranja voli svoju žrtvu da odvede na piće i na taj način je dodatno ponizi.
Kroz svoje izlomljene zube i jezik nabubreo kao javni dug najbogatije zemlje na periferiji sistema dimenzija, Karči je procvilio: „Mindžice moja, zašto si mi ovo uradila? Zašto si mi priredila ovu hellčinu“.
„Jebi ga, Karči. Bilo mi je dosadno. A i ti onako da me iskuliraš… To nije nijednom muškarcu nije pošlo za rukom“.
Takvo bedno objašnjenje je Karči morao da proguta, a i BABA-ini gardisti su bili blagonakloni prema Min-Dži, jer iako je imala vreću tamo gde bi trebala da bude zadnjica, to je za njih bila nadnaravna lepota i privlačnost kakvu su osećali samo kada bi im nudili mito da „zažmure“ na neki saobraćajni prekršaj pri prelasku smrtnika iz jedne u drugu dimenziju. Zaboravili su i da je terete za lažno prijavljivanje…
Karči se nekako dovukao do kuće, zakucao u sopstveni krevet i zaspao dubokim snom. Njegovom izmučenom telu bio je potreban odmor kao i njegovoj fudbalskoj reprezentaciji od poraza koji su joj naneli trećerazredni timovi iz dalekih zemalja bez stanovnika.
Probudio se sutradan u 19 časova i 2 minuta. Iako se osećao prilično ugruvano, osetio je da treba da se pokrene i da ode uveče u grad. Stari dobri Div, božanstvo maminih sinova i pičkopaćenika se smilovao na njega i poslao mu je znak i energiju za avanturu koja ga je čekala.
Obukao se i krenuo mračnim ulicama ka centru grada. Kako nije imao prijatelja i ljudi kojima je stalo do njega, kružio je ulicama i iščekivao priliku da se nekome „uvali“ ko bi ga prepoznao. No, nije imao sreće. I nakon 9 obiđenih krugova, ništa.
„Ajmo polako ka kući“, pomislio je.
„Jeste da me tamo čeka sadistička mama i da će me možda terati da se obučem u devojčicu koju je uvek želela da ima; ali, šta je tu je… Možda me natera i da podvriskujem njenu omiljenu pesmu popularne prigradske dens grupe pod nazivom ‘Jadno je biti muškarac’“.
Krenuo je kući neuobičajenim putem i u mraku je video neki čudan odsjaj. Kada se malo približio, video je misterioznu siluetu. Nije mogao u potpunosti da razazna ko je to, ali je intuitivno nedvosmisleno osetio muževnu energiju kojom je noćna prikaza zračila. U momentu je osetio uzbuđenje kakvo mogu znati samo inceli kada se vragolaste devojke poigraju sa njima i lažno im signaliziraju zainteresovanost.
Stigao je u neposrednu blizinu prikaze koja je polako počela da dobija ljudski oblik. Video je namrštenog muškarca koji je sisao cigaretu sa velikom sladostrašću. Onako kako gladna beba sisa dojku koja joj je bila uskraćena zbog privremeno bolnih, upaljenih i natečenih bradavica njene majke.
Bio je namršten i iako su mu se oči jedva nazirale, iz njih je isijavala divlja sekusalna energija koja nije promakla Karčiju. Naprotiv. Posmatrao je mrguda širokih dlakavih ramena pogledom prelazeći preko obrisa njegovih snažnih mišica, počevši da se oblizuje kada je shvatio da se ispod kožnog prsluka ne krije džemper već maljave grudi sredovnečnog siledžije. Osetio je da mu se krv podgreva, pritisak skače, a trnci prolaze kroz međunožje.
„Kuda si pošao, mrljavko?“, procedio je kroz zube Vrbaški, implicirajući tom neumesnom etiketom da Karči ima ženski umesto muškog polnog organa. I, kao da mu to nije bilo dovoljno i da etiketa nije dovoljno jasna, nastavio je sa uvredama. „Ti mora da mrljaš tu pifnu brzinom severca!“, uzviknuo je Vrbaški. „Vidi ga, ovakav picopevac se ne sreće svaki dan“, dodao je, više za sebe.
Izrečene uvrede dodatno su uzbudile Karčija i konačno je doživeo erekciju. Njegova šumska jagoda ponosno je stajala na mesečini kao barjak na borbenom nosaču mornarice zemlje bez mora. Tako uzbuđen nije bio ni kada je posmatrao šampionski plivački tim iz predgrađa i preplanula tela dečaka u leto.
Krv je krenula u jednom drugom smeru velikom brzinom i to je doprinelo manjku protoka u neokorteksu. Više kognitivne funkcije su bile ugrožene, mada u Karčijevom slučaju bi to „više“ trebalo uslovno shvatiti.
Pokušavao je da sakrije impresivnu erekciju navlačeći majicu preko prepona, ali je ona bila od neke jeftine sintetike i počela je da se para i kida po šavovima. Mesec je obasjao njegov goli mlohavi stomak i grudi koje su podsećale na ženske – doduše, neke neuglednije.
„Ja, ja…“, mucao je Karči, pokušavajući da se izbori sa uzbuđenjem. „Hteo sam… U stvari, upravo smo se upoznali, a…“
„Bože, šta da radim sa takvim luzerom?“, reče Vrbaški, brzo vokalizujući misao koju bi svako normalan zadržao za sebe. Karčijevevo uzbuđenje nije mu promaklo i iako nije bio homoseksualac, Vrbaškom je u tom trenutku postalo jasno da bi bilo zgodno da se malo zabavi. Kanta za nabijanje zjapila je spremna. Bio je to još jedna od Divovih šala.
Povukao je zbunjenog Karčija za ruku i počeo da ga odguruje u pravcu svoje mačo gajbe. Bukvalno ga je ugurao kroz vrata kao puvanjak kroz bušne gaće.
Jednim potezom je portgao Karčijevu ionako rasturenu garderobu i zahvatom iz brazilske džiju-džice ga savio zadnjicom ka sebi. Isukao je svoju kvrgavu veliku sablju i počeo uobičajeni ritual.
Karči je preplavila bujica raznih osećanja. Sa jedne strane, bio je to bol koji do tada nije osetio, a Vrbaškog je itekako osećao. Sa druge strane, međutim, osećao se poželjno, pa mu je to iskrilo dušu.
Nakon 15 minuta cimanja, uzdisanja i karličnog napred-nazad, Vrbaški je zasvirao veliko finale. Note su kao kapi rose pokrivale Karčijevo lice, a ljubavni eliksir na obrazima, očima i ustima kod Karčija je proizveo ekstazu kakvu osećaju samo šabani kada kupe markirani fejk parfem od lokalnog šanera „u pola cene“, pa onda pola ulice smrdi na taj njihov bućkuriš.
Završivši svoj performans, Vrbaški je seo da malo odmori i zapalio je cigaretu. Međutim, Divu to nije bilo dovoljno, pa je Vrbaškom došapnuo još jednu genijalnu ideju. Vrbaški je tada cigaretu ugasio na Karčijevoj šumskoj jagodi. „Joj!“, uzviknuo je Karči bolno, a nedugo zatim na licu mu se pojavio osmeh koji je proizilazio iz vrhunskog užitka.
Shvativši da je ta vrsta tretmana Karčijev „fazon“, Vrbaški se zadovoljno smeškao, paleći još jednu cigaretu. U međuvremenu, Karči je počeo da se trese u euforiji bola i rajskih blaženih senzacija. Takav galimatijas impresija nije predviđen za ljudsko telo i Karči se onesvestio.
Ugledavši to, Vrbaški se smorio. Jeste klimaksirao, ali je želeo još da se zabavlja. Razmišljao je o tome kako dalje nastaviti dobro veče i pogled mu je skrenuo ka tabli za pikado. U tom trenutku je doživeo epifaniju. Uzeo je strelice i kao vrsni pikadaš je počeo da gađa Karčija u intimne delove. Nekoliko strelica donelo mu je maksimalan broj poena, a dve su doslovno probile sve rekorde. Vrbaški je uživao u tom prizoru, ali ne dugo. Vrela krv počela je da natapa njegov požuteli i prašnjavi itison i Vrbaški je odlepio.
„Tako mi i treba kada mi je provod jeftin kao udavačin flert“, pomislio je Vrbaški. Nabacio je Karčijevo beživotno telo na rame i izbacio ga ispred kuće u mračni sokak, direktno u sveži pseći urin. Tamo se Karči dobro usaftao.
Tek pred zoru, Karči je ponovo došao sebi. Osećao je bolove u svim delovima tela, u nekim više, u nekim manje, ali mu je osmeh bio na usnama. Osećao je kao da se ponovo rodio.